Ближи се крај распуста. Треба направити адекватну мотивацију за повратак у школу. Сви знамо да права мотивација може настати само у позитивној атмосфери, у подстицајној околини која покреће одмором успавану главу и тело враћа у активно стање. Сваки други приступ је стресан и производи отпор, одбијање и бес.
Било је потребно направити један овакав општи увод, сачињен од општепознатих чињеница да бисмо разумели како је код нас школа све, само не установа о којој се брине са највећом пажњом, установа највишег приоритета, стручно и брижљиво вођена, место где бораве и одрастају наша деца. Не. Школа код нас није то. Она више личи на монету за поткусур, монету за обрачун и покривач за неке битније теме које нису уху драге. Суштинске школске теме су стављене на најужу маргину и остављене су на савести крајњих извршилаца који се у законској заврзлами са њима боре како знају и умеју. Ако погреше, ту су надлежни да све поступке строго казне и што пре забораве. Ако нешто добро ураде, онда је то заједнички успех који произилази из укупног деловања система, а не из ентузијазма предузимљивог појединца. Али и то се брзо заборави.
Теме којима се код нас јавност и надлежни баве су углавном збуњујућег карактера. Некада изгледа како их неко намерно или, боље рећи, злонамерно пласира како би школу и све у вези са њом довео до критичне тачке потпуног слуђивања, до неверице, мржње и разилажења између оних којих се та школа највише тиче. Дакле, између наставника и деце, између родитеља и наставника и, на крају, између деце и родитеља.
Ево чиме се ми бавимо пред крај распуста и како обликујемо позитивну стваралачку климу.
Појави се вест да ће распуст можда бити продужен због епидемије. Па се та вест прошири до пожара и обитава данима по друштвеним мрежама и телевизијама где се изређају епидемиолози да објасне и заузму став. Огласи се и неко из Министарства здравља. И он заузме став. Онда се чека да се види шта ће бити. Само се нико из Министарства просвете не огласи. Родитељи већ комбинују своје смене и слободне дане, одморе, бабе и деде, држе све на стенд бају, чекају у ниском старту. Деца, наравно, навијају за епидемију.
После недељу дана сви знају све о вирусима, о броју оболелих, о поступању у кризним ситуацијама. Неки стручњаци су забринути. Неки нису забринути за овај моменат, него за оно што ће уследити кад се деца окупе. Неки су релаксирани. Изјаве су дали сви који су икада имали везе са неком болешћу, само се није огласило Министарство просвете. Оно чека сигнал од надлежних. Неизвесност тиња, гори, пламса, претвара се у бес код оних којима је данас субота, а у понедељак не знају да ли децу шаљу у школу или не. Они псују школу, наставнике, државу и систем. У минут до дванаест одлука је донета. Креће се. У Војводини. За остатак Србије ћемо пратити. Остатак Србије ће се још мало клацкати на вестима хоће-неће. Клацкаће се и то ће им бити довољно да не размишљају о неким другим стварима. То ћемо оставити за касније.
Чим је недоумица око вируса престала бити вирална, стигло нам је нешто ново. О томе смо опет сви сазнали преко добро обавештених извора, чак и наставници који тиме треба да се баве од понедељка. Сазнали смо да ће убудуће сваки ученик имати свој досије и да ће се попуњавањем тога бавити њихове разредне старешине. Досије ће детаљно пратити учење и понашање деце у школи.
И опет је кренула расправа. За сваког по нешто.
Разредним старешинама је стигла повишица, али и нове обавезе, кажу новински наслови. Кажу тако и надлежни који нове обавезе не везују за повишицу, већ за појачани степен будности после трагедија које су нас задесиле, а све је усмерено на добробит ученика, њихову заштиту и безбрижно одрастање. Нико није позвао наставнике да објасне како такве папире већ имају, али их до сада нису називали досије, већ портфолио. Наставници би већ умели рећи како се у школи однедавно врло инсистира на формативном оцењивању, на праћењу постигнућа ученика, како се прати понашање ученика, бележи и какве се мере у школи спроводе. Наставници би умели објаснити да је онај ко је увео досије за сваког ученика у ствари творац топле воде.
Родитељи су у новинским насловима видели реч досије. А речи имају моћ. Досије не може никога асоцирати на бригу и пажњу за децу. Досије је реч са печатом злочина.
Ми смо друштво које је давно изгубило поверење у било какву институцију. Родитељи чија ће деца у школи добити досије немају поверења, у паници су, од тога шта ће све ту бити написано, до чињенице за шта би то могло бити употребљено.
Правог одговора нема. Настаје збрка изјашњавања, тумачења, теорија завере и лудила. Сви имају свој став, а надлежни ћуте, или дају само површне одговоре који уносе још већу конфузију.
И тако се распуст ближи крају. У паници и неповерењу. У неизвесности.
Питам се да ли се све ово ради хотимице или из незнања.
Да ли се намерно школски систем држи у пометњи јер не постоји право решење за њега, па се вешто смишљеним смицалицама прикривају стварни проблеми? Ако се не бавимо епидемијама и децом са досијеом, можда ћемо се питати какви су нам резултати на ПИСА тестирању, или ћемо разматрати лоша постигнућа деце на матури, или ћемо поставити питање реализације велике матуре, па се успут сетити иницијативе неколико ректора универзитета у Београду који су предложили начин за превазилажење проблема празних факултета и недостајућих наставника.
Ако је пометња ствар незнања, онда се поставља питање ко је на места од виталног значаја за цело наше друштво поставио незналице. Зашто је то урадио? Због сопственог незнања или нехаја? Због неких других интереса?
Нашој школи се дешава убиство с предумишљајем. То треба свима да постане јасно. Јер се тиче наше деце којој дугујемо бар толико да се престанемо бавити периферним стварима које нам неко намерно сервира, већ да почнемо суштински нешто мењати док не буде касно.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца