Kažu da, šta god da se desi, Zemlja nastavlja da se okreće oko svoje ose i oko Sunca. Život nastavlja da teče. U teoriji, to je istina. Istina je i u praksi, samo što taj život, posle nekih događaja, više nije isti. Ma koliko se mi trudili da bude. A u našem slučaju, taj 3. maj promenio je sve.
Za učenike OOŠ „Ribnikar“ to je trauma koju će kroz život nositi i pokušavati da je prevaziđu. Za decu koja su tog dana bila na tom strašnom mestu, u toj učionici, dan koji im je zauvek prekinuo detinjstvo. A za roditelje koji su decu izgubili, život jeste stao.
I dok svi mi već gotovo tri nedelje živimo s grčom u stomaku i knedlom u grlu, oni žive sa stenom veličine Himalaja na grudima. I ta stena je došla da ostane. Videli smo veličinu te stene na licu oca jedne od ubijenih devojčica. Čuli smo u njegovom glasu koliko je velika ta bol. Ali, čak ni ta stena nije veća od njegovog srca.
„Ima empatije među ljudima. Ne slažem se da je nema. Ja je vidim i zahvalan sam svakom ko mi je pruža.“ – rekao je Slobodan Negić. Bez osude. Bez ogorčenosti. Samo tuga i jedan pogled na svet koji nije sa ovog sveta.
O ovom čoveku danas svi govore, zato što nam je dao ono što nam toliko treba. Dao nam je nadu. Nadu da može biti bolje jer, kako smemo da mislimo drugačije dok ima ljudi poput njega da hodaju ovom zemljom? Dok ima ljudi koji u svom bolu vide dobro kod drugih ljudi.
Ipak, govoreći o preteškoj sudbini roditelja dece koja su stradala u školskim klupama, nekako smo prevideli i pomalo zaboravili sudbinu još jednog oca koji je doživeo da izgubi dete, na najstrašniji mogući način. Sudbinu Igora Jurića čiju moćnu poruku treba svi da čuju. Svaki roditelj i svaki čovek u ovoj zemlji. I njegova poruka govori o tome koliko veliki ljudi hodaju ovom zemljom.
Govoreći o čoveku koji je silovao i ubio njegovu ćerku, Igor ga nije nazvao monstrumom ni zločincem, već samo imenom i prezimenom – Dragan Đurić. U Igorovom glasu nije bilo mržnje, niti želje za osvetom. Mogao je on da kaže da je ubica njegove ćerke trebalo da dobije smrtnu kaznu, da je monstrum i da ne zaslužuje da živi. Ko bi smeo da mu zameri? Ali umesto toga, on nam je održao čas koji ne smemo da zaboravimo. Pozvao je nas, sve građane ove zemlje da preuzmemo odgovornost tako što više nećemo ćutati.
„Ovaj problem nije nastao kad je došla ova ili ona vlast. Ovaj problem je nastao kada je Dragan Đurić bio mali dečak, koji je imao četiri godine. Za one koji ne znaju, to je čovek koji je silovao i ubio moju Tijanu. Kada je on bio dete, neki ljudi u njegovom komšiluku ćutali su kad je taj Dragan Đurić bio žestoko zlostavljan. Ova nesreća načeta je kada je Zoran Albić, koji je ubio malu Lunu trpeo najžešće moguće batine od svog oca. A mi smo to gledali. Mi smo gledali i ništa nismo radili. E, tako gledamo i danas. Ako budemo gledali i ovo i ne budemo uradili ništa, onda ova država ne treba da postoji.“ – rekao je Igor Jurić.
Posle ovih njegovih reči, na trenutak je nastao tajac u studiju, a sigurno da je svako ko je ikad okrenuo glavu na zlostavljanje i zanemarivanje u svom okruženju morao osetiti dubok stid.
Društvo u kom živimo i događaji koji se u tom društvu odvijaju bar malo su odgovornost svakog od nas. Kad smo s knedlom u grlu prošli pored oca koji vuče ili udara dete i nismo uradili baš ništa. Kad smo ubrzali korak da ne čujemo krike i udarce dok prolazimo pored nečije kuće. Jer nije naša stvar. Svakom svoje.
Biti toliko veliki kao Igor Jurić koji pronalazi u sebi empatiju čak i za onog ko je ubio njegovo dete, koji pronalazi u tome više od jednog prostog „on je zver i ne zaslužuje da živi“ nije nešto što može svako od nas.
Ali da ne okrenemo glavu na drugu stranu kad vidimo da tu negde, blizu nas, postoji patnja i zlostavljanje, to bismo morali. Zato, ako ste ikada ranije čuli plač i udarce, ako ste ikada ranije videli modricu i znali da nije od nespretnog pada, a ipak prećutali, nemojte više nikad. Jer sve što se oko nas dešava po malo je odgovornost svih nas.