Има 185 година, веома је мален и живи у зиду једне београдске зграде – ако нисте упознали господина Оливера, време је!

После дечјих писаца који су обележили наше детињство, попут Ршума, Душка Радовића, Бранка Ћопића, помислио би човек да је баш тешко неком новом да пронађе пут до дечјих мисли и привуче малишане својим причама. Ипак, млади писци са успехом утиру своју стазу до дечје маште и проналазе оне теме које мале читаоце привлаче књигама.

Драгана Младеновић је списатељица која је симпатије публике покупила чим је осмислила малог човека који живи у зиду једне београдске зграде – Оливера. О њему је Драгана већ написала три књиге, а како нам је открила, спреман је и четврти наставак!

О Оливеру, али и другим њеним причама и песмама разговарамо управо са овом талентованом младом списатељицом.

Књига Писма из Шуме зелене је трећи наставак серијала о девојчици Лаури и патуљку Оливеру. Овога пута главна тема је заштита животне средине. Како сте одлучили да у овој причи Оливер и Лаура постану еколошки активисти?

Одговор на то питање може се наћи у нашој свакодневици, јер је око нас све мање зелених површина, а све више бетона и грађевина. На удару инвеститора често су и оазе природе, које много значе људима, али и биљкама и животињама. Када се томе додају све извесније последице климатских промена, чини се да је крајње време да се сви, укључујући и децу, тргнемо и учинимо нешто за нашу животну средину, јер другу планету немамо. Поред еколошке поруке, млади читаоци ће заједно с јунацима, Лауром и господином Оливером, доћи до закључка да слога, упорност и лепе речи могу много тога да промене. 

У сликовници Срце од облака упознајемо још један занимљив пар главних јунака – девојчицу Леду и њеног кућног облака Алда. Шта нам можете рећи о овим јунацима?

Леда и Алдо су креирани тако да читалац може да се поистовети са једним или са другим јунаком. Неко ко је екстровертнији и активнији вероватно ће радије изабрати гледиште мале Леде, док ће они затворенији, рањивији или, евентуално, суочени с притиском споља, бирати глас облака Алда. Мислим да би одабир једне или друге улоге могао понешто да открије одраслима о томе како се деца заправо осећају. Овом књигом се пред децу постављају питања докле се сме ићи с притиском на неког како би се он променио, може ли се то сматрати добром намером и да ли се то уопште сме радити. Тиме је, на прилично суптилан начин, дечици скренута пажња да треба да буду толерантнија и отворенија за различитости. 

Ваша нова збирка песама за млађе основцеКад ствари пољуде – говори о стварима које су попримиле особине људи. Да ли мислите да овакав тип поезије може пре допрети до младих читалаца који, како одрастају, све мање читају поезију?

У тој књизи ствари не само да су „пољуделе“, већ су мало и „полуделе“, отуда ова игра речи. Тако је тегла дошла на идеју да тражи натраг своје корнишоне, столице су организовале журку која се претворила у седељку, а банкомат је решио да потроши сав новац (из себе) на себе. Ствари су подељене по циклусима: неке су собне, неке тоалетне, неке (при)личне, а неке друштвене, али се све редом понашају луђе него људи. Претходна збирка Дар-мар је децу натерала да траже грешке у песмама, док ова позива на забаву у једном ишчашеном свету у ком ствари воде главну реч. 

Свака од ових књига има другог илустратора. Илустрације у серијалу о Оливеру потписује искусни Душан Павлић, с којим сте већ сарађивали, док су друге две књиге илустровале младе илустраторке Андријана Васић (Срце од облака) и Невена Силашки (Кад ствари пољуде). У којој мери су они допринели вашим причама и песмама и шта је на вас оставило најјачи утисак када су њихове илустрације у питању?

Илустрације Душана Павлића из књиге у књигу доносе једну невероватну духовитост и нешто што бих назвала „ходом изнад приче“. Он једноставно све разуме и на виспрен начин се поиграва детаљима. Уз такав приступ, текст и илустрација су срасли у тој мери да их је немогуће раздвојити. Иако су првобитно другачије изгледали у мојој машти, сада ми је просто немогуће да замислим неког другачијег господина Оливера, или Лауру, или Нину Ковач из романа за тинејџере… С друге стране, илустраторка Андријана Васић имала је изузетно суптилан приступ причи о Леди и Алду, па је на њеним цртежима све тако меко, нежно и топло, попут облака Алда. Невена Силашки је донела нешто супротно – илустрације су ћошкасте као столови и столице и активне и немирне попут гардеробе која се ваља по блату да би што пре ишла у „аква-рингишпил“ на прање. 

Као универзалне теме у вашим књигама појављују се пријатељство, емпатија, али и активизам и заједништво. Због чега је важно у књигама за децу говорити о овим темама?

Ако се осврнемо на историју дечје литературе, присетићемо се да књиге за децу врло често говоре баш о томе. Међутим, сада је посебно важно бавити се емпатијом, пријатељством, активизмом и заједништвом јер су те категорије у ово наше време доведене у питање. На нама је да децу подсетимо да су то кључне људске вредности, али и да будемо свесни да њихово неговање у стварности зависи од низа околности. 

Међу децом су омиљене ваше збирке песама у које су залутали уљези – Дар-Мар и Уљези. Нова збирка такође укључује занимљив обрт – у књизи Кад ствари пољуде ствари су попримиле особине људи. Где налазите инспирацију за ове интересантне језичке игре?

Инспирација је свуда око нас. Конкретно, у књизи Кад ствари пољуде све је кренуло од изокретања једне обичне реченице: „мали коста има нове патике“ у „мале патике имају новог косту“ (будући да у књизи царују ствари, све је написано малим почетним словима, укључујући и властита имена). Одмах потом су тачкице са домина решиле да се више не враћају у доминовину, једна кеса је научила да лети, почела да се понаша као облак и ужасно се уобразила … и процес „пољуђивања“ је кренуо.

Ауторка сте две трилогије – серијала прича за почетнике Господин Оливер и романа за тинејџере Све што (ни)сам… Да ли ће ови серијали можда постати тетралогије? На чему тренутно радите?

Четвртог дела Господина Оливера ће сигурно бити, пошто је већ написан и, верујете ми, Лаура и Оливер с нестрпљењем чекају да испричају какво им се чудо недавно догодило. 

Што се тиче четвртог дела серијала Све што (ни)сам… нека то остане тајна. Бар док Нина Ковач не смисли коме ће поклонити своје срце – Вуку или Максу.