Prema teoriji Bridžisove, emocije se razvijaju od samog rođenja deteta, počev od jednostavnih koje se vremenom usložnjavaju. Tek rođena deca imaju jednu emociju, koja se može okarakterisati kao difuzno uzbuđenje. Sa tri meseca dete počinje da razlikuje zadovoljstvo od nezadovoljstva (to je period kada je moguće da primetite da vam se beba osmehuje). Sa otprilike 6 meseci iz nezadovoljstva se razvijaju strah, gađenje i bes (nije li zanimljivo kako se prvo upoznamo sa negativnim emocijama?).
Oko dvanaestog meseca života, iz zadovoljstva se razvijaju privrženost i ushićenje (iz kojeg sledi radost oko druge godine), a iz nezadovoljstva proizilazi ljubomora.
Tokom druge i treće godine života deteta javljaju se emocije koje su povezane sa razvojem svesti o vlastitoj ličnosti, a koje podrazumevaju da su prethodno razvijene osnovne emocije urođene ljudskim bićima. U tom smislu govorimo o ponosu, stidu i krivici. Različiti autori smatraju da već trogodišnjaci vrlo dobro osećaju i manifestuju stid kada su u nečemu neuspešni i ponos kada su uspešni. Veruje se, logično, da je reakcija u skladu sa težinom aktivnosti (ako je zadatak lak – više su postiđeni ako nisu uspešni, a ako je težak više su ponosni kao uspešni) – dakle sposobni su i za određenu samoprocenu kapaciteta koje treba uložiti u rad.
Razvoj emocija omogućava raznovrsnije doživljavanje i ponašanja i stvaranje bogatijih međuljudskih odnosa. Kod deteta su emocije prilično somatizovane (u smislu da je telesni doživljaj veoma snažan i da se mnoge emocije telesno izražavaju, što je delom posledica nerazvijenosti govora deteta) a jedan od ciljeva njihovog razvoja je i desomatizacija (koja omogućava da pojedina osećanja ne izražavamo, ili bar ne telesno, u situacijama kada nam to nije od koristi). Razvoj emocija bi takođe trebalo da omogući da se od nevoljnog ponašanja dođe do voljnog, u smislu intenziteta, trajanja, kvaliteta i predvidivosti emocija. Takođe, intenzitet emocija se smanjuje, sve ređe preplavljuju, što je ogroman zadatak koji „neutralizacija i mentalizacija“ treba da postignu.
Kao što dete pitamo „Jesi li gladan, hoćeš da jedeš („am am“)?“, i time kod njega formiramo ideju „Kada mi krči stomak ja hoću hranu, kada hoću hranu ja sam gladan“, tako ga učimo i emocijama. U situacijama kada dete plače, mi prepoznajemo da bi ono moglo biti ili tužno ili ljuto ili ga nešto boli, pa zavisno od konteksta tako i reagujemo. Važno je da verbalizujemo našu pretpostavku („Udarila si nogu, pa te boli i zato plačeš, zar ne?“), zato što dete onda stiče utisak da mi znamo o čemu se radi, onda i ono zna, i zbunjenost se dešifruje i ublažava. Takođe, važno je podsticati otkrivanje pozitivnih emocija, npr. „Evo dok se igramo vidim poneki tvoj osmeh, znači da ti prija i da si srećan, zar ne?“. Sledeći korak u učenju emocija je njihova gradacija (malo, prilično, mnogo, ali i uzbuđen, veseo, oduševljen). Nakon toga deca se uče prepoznavanju osećanja drugih ljudi (što može biti najuspešnije preko izraza lica članova najuže porodice uz njihov govor o tome, ali i preko omiljenih junaka različitih crtaća).
Nekada deca izražavaju emocije samo promenom ponašanja u smislu odstupanja od uobičajenih načina ophođenja. Događa se, tako, da su deca uznemirena, aktivnija nego inače, nespokojna, da grickaju nokte ili sisaju prst iako im to prethodno nije bila navika. Veruje se da je to posledica novih osećanja ili stanja koja ne razumeju ili ne umeju da ih iskažu.
Pretpostavljate da u emocionalnom razvoju deteta ključnu ulogu igraju roditelji koji treba od njega da stvore nezavisnu, samopouzdanu ličnost. Da bi se u tome uspelo, dete treba da se oseća sigurno i prihvaćeno u svojoj porodici. Zadatak roditelja je da imaju poverenje u postupke deteta i da ga podržavaju, da ga podstiču da iznosi svoja mišljenja i tako učestvuje u odlučivanju i ukupnom porodičnom životu. Ogledanje dečjih želja, stremljenja u ranom uzrastu i nenametljivi podsticaji, ključni su za razvoj vere u sebe. Ako dete shvati da roditelji veruju u njega, ono će naučiti da veruje u sebe.
Mnogi psiholozi smatraju da su deca u predškolskom periodu najemotivnija i da najjače reaguju na ljutnju, strah i radost. Veruje se da deca još uvek nisu u potpunosti naučila da sakriju ili ublaže svoje reakcije i doživljaje, da su spontani i iskreni. Deca sa tugom kao dominantnom emocijom mogu imati igračku od koje se ne odvajaju ili zamišljenog prijatelja (što je prirodno ako se pojavi kao razvojna faza) čime poručuju da ih roditelji ne slušaju i ne obraćaju dovoljno pažnje na njih pa oni pronalaze „osobu od poverenja“ (ukoliko su ovakva stanja produžena).
Kada nismo u stanju da prepoznamo sopstvena osećanja mi u velikoj meri od njih zavisimo. Ako smo u njih sigurni, ako ih razumemo, bolje ćemo formulisati ciljeve, lakše donositi odluke i veštije možemo voditi svoj život. U tom smislu možemo govoriti o samosvesti kao sposobnosti. Ljudi sa razvijenom samosvesti nisu previše kritični prema drugima, otvoreni su za različita iskustva, iskreni prema sebi i drugima, ali su i svesni svojih granica i mogućnosti. Samosvest podrazumeva i svest o svojoj vrednosti („Ako ne poznajemo sebe ne možemo ni znati koliko vredimo“), pa se oni ni ne potcenjuju niti precenjuju, već imaju vrlo realnu samoprocenu. Nedostatak samopouzdanja izražava naše dubinsko nepoznavanje vlastite ličnosti.
Spremni su da prihvate kritiku na svoj račun, što dalje znači da su sposobni da se razvijaju i usavršavaju. Što je manje razvijena ova sposobnost manja je i uspešnost nošenja sa problemima, a intenzivnija neprijatnost koju oni nose sa sobom. Od samosvesti zavisi stepen naše samokontrole, koja NE podrazumeva potiskivanje osećanja već razvijenost volje koja će ih pravilno prepoznavati i kanalisati. Dalje, samosvest i samokontrola u velikoj meri utiču na samopouzdanje. „Ljudi se često osećaju inferiorno ili superiorno sudeći po mišljenju drugih, ali retko daju sebi tu moć“.
Kada govorimo o prepoznavanju i razumevanju emocija drugih ljudi važno je znati da su ljudi koji vode računa o emocijama drugih ljudi (pri tome ne stavljaju potrebe i želje drugih ispred svojih) uspešniji i prihvaćeniji u različitim socijalnim i profesionalnim krugovima.
Sandra Nikolić, OLI psihoterapeut u edukaciji
Izvor: lekariduse.wordpress.com