Да, тако је.
Имам већ 11 година и идем у пети разред. Сви моји другари у школу носе мобилне телефоне, али моји родитељи су остали непоколебљиви. Рекли су НЕ.
Најпре сам био страшно љут. Мислио сам да су неправедни, зли и да ме не воле. ”Због вас сам највећи лузер у одељењу! Сви осим мене имају телефоне и дописују се у групи! Изостављен сам!” – викао сам бесно.
Родитељи су ми смирено објаснили да су дуго већали пре него што су донели одлуку и да за њу имају више разлога.
Рекли су ми да желе да се мој мозак развија на здрав начин, а да телефон то отежава.
Рекли су ми да желе да ми дају времена да уживам у правом детињству, што је могуће дуже. Да не желе да видим или чујем нешто од јако много ствари које постоје на интернету, а које ме могу повредити или уплашити. Које су лако доступне сваком детету иако су далеко од прикладних.
Рекли су и да желе да мој фокус и способност да се концентришем остану нетакнути.
И рекли су ми да покушам да посматрам своје другаре који су добили телефоне и како је то на њих утицало. Па сам, додуше невољно, то и урадио.
И видео сам своју другарицу Ленку како плаче сама у учионици док су сви на великом одмору, јер су друге девојчице биле невероватно зле према њој синоћ на Snap Chat-у.
Чуо сам Милицу и Теодору како причају о петаку из другог одељења који је покушао да их наведе да му пошаље фотографије без одеће.
Чуо сам и два моја добра друга како планирају да се прикључе ТикТок изазову, нешто са кесом на глави.
Видео сам своје другарице које су се до јуче играле барбикама, како се труде да сада оне изгледају као праве Барбике.
Чуо сам моју маму која је телефоном причала са тетком о мом брату од тетке ког је затекла како гледа фотографије голих људи на свом телефону.
И почео сам да се питам – да нису моји родитељи можда ипак У ПРАВУ?
Гледајући све моје другаре с којима сам до јуче по читав дан играо фудбал и истраживао школско двориште како су им погледи залепљени за екране, схватио сам колико је то тужно.
Ја ВОЛИМ да трчим и да се играм. ВОЛИМ да правим куле од Лего коцки и папирне авионе.
Можда ја заправо и не желим телефон.
Хајде да сада ову причу премотамо неких 20 година унапред.
Имам 31 годину. Имам здрав однос с технологијом. Моји родитељи су ми у неком тренутку купили телефон, али су ми приступ веома ограничили и полако попуштали, учећи ме како да останем безбедан.
Драги родитељи, ово је један крајње поједностављен пример који се баш овако вероватно никад није догодио. Али, када својој деци на питање да ли могу да добију телефон одговорите не, сигурно ћете наићи на озбиљан отпор и негодовање.
Али, деца коју виђам на психотерапији већ почињу да схватају предности тога што немају телефоне. Препознају колико су њихови вршњаци деконцентрисани, склони драматизовању, изузетно осетљиви на негативне поруке.
Деци је потребно да им чувамо детињство. А ми смо им то дужни.