Сваки пут кад ми је дете болесно размишљам о имунитету и вртићу. Некад ми се чини да никад и није био болестан док није кренуо у вртић. Знам да то није лепо, али некад погледам слатке клинце из његове групе и видим само ходајуће бациле.
Наша прича ишла је овако- 9 месеци с мамом, 9 месеци с баком, и онда вртић. Гледајући унатраг чини ми се да је то било 9 месеци потпуног здравља, 9 месеци мира и где којег вируса и онда вечна шмркавост. Ружан је то израз али је истинит. Од првог дана вртића прошли смо толико вируса и вирусића да некад мислим да му већ пола године цури нос. Открили смо Кузу и његове чудесне способности лиечења цревних вируса, сазнали све о продуктивном и непродуктивном кашљу, нажалост, научили све и о фебрилиним конвулзијама. Довољно тога да понекад помислим да би било боље да заборавимо вртић и измолимо баку да поновно преузме све дужности дадиље. Наравно, у мојој глави то је начин да га заштитим од болести. Ма сигурно би био потпуно здрав да је стално код куће.
Али истина је да то не могу учинити. Деца се развијају и расту, и морају ићи напред. Не могу и не смем дете које весело иде у вртић, игра се учи и феноменално напредује осудити на осаму јер се мени тако чини боље. Чак и ако то значи да ће с две године имати варичеле, док сам их ја (а мене је чувала бака) имала тек са шест година.
Време у којем сам ја одрастала било је другачије, јер су и моје пријатељице исто тако чувале баке па смо се ми заједно играле. Данас је то немогуће репризирати, јер његови пријатељи из улице махом имају баке које још раде, па самим тим деца морају у вртић – и тако је бака-сервис постао и луксузна роба и средство изолације.
Истина, изолује и бациле, али изолује и пријатеље, а то му не могу учинити. Деца требају своје вршњаке. Ако немају браћу или сестре, суседе или рођаке, мени је онда вртић логичан избор. Чак и с бацилима. То је мој став и увек га браним.
Осим наравно у тренуцима кад сумњам у своју одлуку.
Као ноћас, док се он преврће и чешка по својим варичелама.
Извор: bitimama.wordpress.com