Не разумем због чега се дигла толика халабука око Грађанског законика. Мене то уопште не брине јер сам савршена мама. Ево, даћу вам пример из сопственог искуства како бисте ме боље разумели.
Кад је мој син са неких годину и по хтео да дохвати усијани тигањ у ком су се пржили кромпирићи (то је била једина храна коју је у то време хтео да окуси) ухватила сам га чврсто за рамена (никако пречврсто!), благо продрмусала и сталожено му рекла: „Пец, пец!“
Разуме се да је то уродило плодом.
Баш у исто време појавила се бака носећи велики воз на батерије, а пред којим смо неколико дана раније мој мали принц и ја уздисали испред излога, па је малиша похрлио ка баки, моментално заборавивши на врело уље. Сваки следећи пут пре него што би пошао ка тигању или сличној опасности, ми смо му куповали неку скупоцену играчку, неку коју је јако желео, да бисмо предупредили да се повреди. Возић му је досадио за два дана, али то није уопште необично за потенцијал какав је наше дете било.
Душко Радовић написао је: „Дајте ми добро дете, па ћете видети какав сам отац“, али то у нашем случају не важи. Наше дете је такво какво јесте не зато што је добро само по себи, него зато што смо се ми око њега заиста трудили. Ја сам, такорећи одмах, приметила да он има изразито снажну вољу, да и тако малецни одлично зна шта хоће, па није било друге него да удовољим(о) његовим жељама. Разуме се да нисам била толико глупа да спутавам његову личност. Дешавало се понекад да играчке купујемо унапред, јер се никада није могло знати када ће посегнути за нечим што би могло да га повреди, као што је дрмусање флаша са вином из кућног бифеа, отварање фиока са ножевима или пуштање вреле воде под тушем. Важно је знати да никада нисам дозвољавала да ме ситуација затекне као што то чине многи невешти родитељи, па сам увек били снабдевена унапред-поклонима за непредвиђене околности.
Али, немојте да мислите да се хвалим и да је увек било овако једноставно. Било је ситуација да смо морали да се обратимо психологу за помоћ. Примера ради, наш мезимац је са неких седам, осам месеци почео да удара главом у паркет сваки пут када му нешто не би било по вољи. Било је то заиста трауматично искуство за целу породицу. Он лупа, ми плачемо! Плаче муж, плачем ја, плачу баке и деке, па чак су и комшије плакале, док се после неких месец дана агоније нисмо дозвали памети и обратили стручњаку за помоћ. Није то никаква срамота, сав нормалан свет то одавно ради. Само, тек тада су настале муке. Један терапеут нам је, замислите, саветовао да дететово лупање потпуно игноришемо, тврдећи да ће све престати чим оно схвати да ми не реагујемо на његове „уцене“ (!?!). Није ни чудо што је мој муж тог квази-стручњака извређао и послао на оно место. Па замислите шта би се десило да смо га којим случајем послушали, а да дете није престало да се повређује?
Сва срећа те смо на препоруку отишли код једног дивног психолога, пардон, психолошкиње, уз чије савете смо решили проблем. Она нам је објаснила оно што смо већ и сами знали – да је наше дете нешто посебно, да је изузетно интелигентно и да никако не бисмо смели да га ограничавамо у његовим жељама. Спомињала је Едипов комплекс и како баш све има везе са седењем на ноши, али ми то нисмо баш најбоље разумели. Једино је важно да је наш мали престао са ударањем чим смо схватили са каквим се све проблемима суочава његово танано биће.
Рецепт је био исти као и са тигањем. Једноставно, важно је у свакој прилици пружати детету љубав. А шта је друго љубав него испуњавање дететових жеља. Наше дете није размажено како злуради тврде – наше дете је вољено.
Тај наш малиша је сада тинејџер и пред нама се појављују неки нови, другачији проблеми. Ипак, ми смо спремни да се храбро суочимо са њима. Додуше, мало смо финансијски исцрпљени, али шта кошта да кошта, његова срећа је најпреча.
Он сада има 16 година и баш пре неколико дана десило се да нисмо имала новца за најновије максерице. Изговорио је мени и оцу неке ружне речи (у афекту!) и запретио да ће нас разбуцати ако му не купимо те патике пре него што отпутује на дводневну екскурзију у Будимпешту. Покушала сам да му објасним да му отац не ради већ неколико година, да ја радим за минималац, колико отприлике коштају и те нове патике, да ни екскурзију не знамо како ћемо да платимо, али то до њега није допирало. Рекао нам је да га то не занима и да њега нико није питао да ли ће да се роди, па кад је већ тако, да смо дужни да га „испоштујемо“. Кад смо касније размислили о томе, схватили смо да је у праву. Ми њега заиста нисмо питали да ли хоће да се роди.
Сва срећа да је са нама тада била и његова девојка која је стала у одбрану мене и мога мужа рекавши да можда не би било лоше да почнемо са штедњом јер ћемо ускоро постати бака и дека. Она је осми разред, али делује много зрелије и озбиљније за своје године.
Сутрадан смо муж и ја отишли до банке да узмемо потрошачки кредит. Нисмо желели да дођемо у ситуацију као у оној реклами у којој унука пева деки да јој купи поклоне, а дека, не одолевајући њеним захтевима (а и како би?) одлази у банку да би својој мезимици купио све што пожели. Зашто да чекамо да нам унуче крене у школу како бисмо му нешто омогућили, када то можемо већ сада да урадимо.
Деца су већ најавила да ће унуче бити више са нама него са њима јер она мора да заврши фризерску академију, а син има намеру да студира менаџмент, али добро, томе ваљда служе баке и деке.
Дакле, као што можете да закључите из мог примера, немојте никада дозволити да вас неко убеђује како постоје ситуације у којима је за неку децу најподеснији метод да нешто схвате и науче пуцкање по прстима. А нарочито не дозволите да вам испирају мозак, као онај Миливојевић. Није ни чудо што струка није ни за милиметар померила леви ножни палац да га заштити. Не мора човек да буде образован и школован па да схвати како је тапкање по гузи заштићеној пеленама више него бесмислено све док постоје баке и деке које могу да купе возић, или нешто слично.
Не треба заборавити ни важност разговора. Ми смо одувек много разговарали са нашим дететом. Разуме се, сада се наши разговори своде на то да само он прича, а ми слушамо, али то није уопште необично с обзиром на то колико је он бистар и одлучан да по сваку цену истера оно што је замислио. Понекад чак не морамо ни да разговарамо јер чим уловимо његов поглед схватамо шта нам је чинити. На пример, ако се деси да након изласка касно ноћу доведе другаре или девојку у стан, ми одмах по његовом погледу знамо да треба да изађемо напоље док се они не испричају. Одувек смо озбиљно схватали његову потребу да буде слободан и да има свој лични простор у који ми не би смели да забадамо свој родитељски нос.
На крају, могу само да се надам да ће вам ово моја искрена исповест помоћи да и ви следите наш пример и схватите колико је важно да пажљиво посматрате своје дете, да са њим стално разговарате као што смо ми одувек радили, и да оно буде центар вашег света онако како је и нама.
Завршићу још једним Радовићевим афоризмом: „Благо бабама и дедама који имају унуке. Тешко нама који имамо децу.“
Мада, као што видите из мог искуства, то и није тако тешко.
За ННС ову сатиру написала је Драгана Миљанић