До звркове 2. године сам успевала да га храним здраво, без фабрички процесуираних безвезарија. Јео их је у вртићу, на рођенданима или кад му неко понуди на улици, али кући тога никад није било. То јест, јели смо их кришом да он не види 🙂
Онда су дошле „ја желим“ фаза и „беснило“ фаза, и све се покарамбасило. Била сам свесна да ће тај дан кад тад доћи и стално сам говорила „нећу да му дајем слаткише док год их и сам не буде био свестан“, али нисам се припремила за овакву борбу.
Сцена од пре који месец:
Плави Фрикомов фрижидер (један од бар 10 на путу до куће) и он жели сладолед. Џабе што сам му кући направила леп хомемаде, све у оним модлицама на штапићу, кад он жели баш овај сад и овде. Креће вриска. Ок, купићу му.
Поједе са слашћу онај сладолед, и баш ми је нешто и сладак био тако мусав и срећан. Но, не лези враже. Ево га други фрижидер. Он опет хоће сладолед.
„Појео си већ један. Болеће те стомак. Купићемо сутра поново. Обећавам ти!“
Вртим верзије тих реченица у круг, не вреди.
Вриска се појачава, он неће да се помери од фрижидера. Приближава се једна девојчица да купи сладолед, уплашила се од мог допрекојиминутумиљатог зврка. Он режи на њу и на све који хоће да му се приближе.
Зовем га да се помери „да се нешто договоримо“, не вреди. Укочен све више вришти поред фрижидера, а кад покушам да му се приближим он крене још гласније.
Презнојавам се, у модусу сам оне родитељске „покисле дијареје“ коју сам некоћ спомињала: самопоуздање – нула, осећање немоћи – стотка!
(А сложићете се да нема ничег горег од доживљаја родитељске немоћи.)
У мислима ми катастрофа: „Неће ваљда сад по 2-3 сладоледа дневно јести дете од две године! Довољно је што сам прихватила да ћемо му баш сваки дан куповати по један сладолед. Ако му сад попустим он ће научити да тако може сваки дан. Нема правила, немоћна сам. Ужас!“
У једној таквој ситуацији сам била сама са њим па сам му на крају купила још један сладолед, а други пут га је муж чврсто подигао и некако смо отишли кући. У вриштању. Сви презнојани и нервозни. (Када је у тантруму или у преплављености сав се искриви и ја не могу да га узмем у руке јер ми клизи.)
Сличних ситуација је било још 100. Родитељи са децом изазовног карактера између њихове 2. и 3. године ће ме разумети.
На пример, ишли смо једном породично у БИГ. Угледао је оне аутиће на жетоне.
Наравно да ћеш се возати, сине. Још једном? Хајде тата, убаци жетон.
Јаој, баш је сладак. Сликаћу га да пошаљем баки.
Још један жетон?
Имаш ли ти још пара код себе? Купићу још пар жетона. Хоће и ове друге аутиће да проба.
И тако после једно 10 минута и бар 10 жетона, ми му кажемо да је доста и да морамо кретати.
Аха, то је ваш проблем, родитељи моји! Ја хоћу још и још. „Ја жеееелиииим још“.
И креће сцена.
Џаба објашњавања, џаба још САМО један, два жетона. Овоме се мора некако стати на пут. А вриштање не престаје.
Муж је опет некако успео да га држи док овај вришти у рангу оперских певача, баца се и клизи му из руку.
Да ли је потребно да напоменем да је то његово вриштање трајало бар још једно 15 минута, истим интензитетом? Некако нас је муж у таквим условима све довео кући, али су наредни сати били испуњени прво нервозом, а онда издуванкобалон расположењем.
И да ли заиста постоји решење за овакве ситуације?
Они који редовно прате мој блог знају да сам мајка једног изузетно темпераментног детета, високо сензитивног и захтевног, са ниским прагом толеранције на фрустрације.
Код такве деце очекивани изливи беса у периоду између 2. и 3. године знају да буду доста чешћи и интензивнији него код других вршњака, а многе технике које вам други саветују да са овим проблемом изађете на крај у великом броју случајева ПРОСТО НЕ ПАЛЕ!
Члан сам многих ФБ мама група за позитивно васпитање и саосећајно родитељство (јер у батине не верујем) и верујте ми да сам покушала да применим пуно ствари које сам тамо сазнала од стручњака или других мама. Међутим, оне нама просто нису помогле.
И онда сам упала у једно најнепожељније стање које родитељ може имати – одсуство вере да ће нам било шта помоћи.
То стање не бих никоме пожелела.
Планирање унапред!
Можда сте сада очекивали неки револуционарни савет, али верујте ми да је нама ова техника у великој мери умањила вероватноћу потенцијалних испада беса.
Ево како..
Када је у питању афера сладолед, овако сам га припремала (након што ипак поједе тај свој један сладолед):
„Матео, сада ћемо проћи поред пуно других фрижидера са сладоледом. Нећеш тражити сладолед, зато што си сад већ појео један. Јел важи?“
Он слуша, ћути и онда обавезно има потребу да понови:
„Нећемо више јести сладолед. Ја сам појео сладолед.“
И почетку није одмах палило, јер је одмах код првог фрижидера тражио још један, али сам била упорна у подсећању на договор.
Упорна сам била и у речима и у тону.
(А о том тону имам материјала за посебан текст.)
Понекад је он сам ту убацивао и „Нећу пуно сладоледа да једем. Болеће ме стомак.“
Сад смо дошли до тога да некад прође и цео дан да не поједе сладолед, или да прођемо поред 100 фрижидера до центра па да тамо поједемо здрав сладолед у Моритз Еис. Али врло често или он или ја све из почетка понављамо код сваког фрижидера.
А сладак је: „Мама, само да погледам који сладолед има. Нећу јести.“ Па онда стане и гледа пар секунди слике сладоледа и дода: „Ммм, укусни сладолед. Ја вооолим сладолед. Добро је. Идемо, мама.“
Исто тако га припремим да ће тамо бити аутићи. Па или „Нећемо данас стићи да се возимо јер морамо ту и ту да стигнемо“ или „Возићеш се само толико и толико пута и онда идемо“.
Па му покажем колико жетона имам.
Кад хоће још, будем упорна у понављању договора.
Он јако воли и кад га подсетим: „Јел се ми све договарамо?“ Застане, размисли и онда крене.
О чему се ту у ствари ради?
Деца оваквог темперамента посебно воле ред и план. То их смирује и, што је најважније, ТО ИМ УЛИВА СИГУРНОСТ!
А деци је сигурност најважнија!
Па још када родитељ остане доследан плану који су договорили и не попушта, тек им то улива сигурност.
А суштина је управо у том плану који су заједно направили. Јер, ова деца имају и изражену потребу да учествују у одлукама.
Њих објашњавања и наредбе додатно фрустрирају!
Тешко је увек све предвидети и зато ова техника не може баш увек да успе. Ја га припремим за сладолед, али не нпр. и за тржни центар Панда. Па онда следећи пут убацим и њу у наредни план који договоримо.
Ова техника зна и да замара. Помислим понекад: „О не. Па јел морам сад опет договор, план, бла бла? Зашто то не иде спонтано?“
Па ти пусти да иде спонтано, драга, али онда ћеш решавати и спонтани излив беса. А и твој мањак самопоуздања након тога.
Још нешто што волим да кажем после таквих успелих заједничких „подухвата“ је да похвалим што је испоштовао договор и да опишем како се поводом тога осећам:
„Јако сам срећна што си испоштовао договор.“ И онда његово омиљено, што и сам стално понавља: „Ми се све договарамо!“
Јер се ми заиста и договарамо. Учим ја од њега и учи он од мене.
Питам и њега за мишљење и уважавам га где год мислим да га то не угрожава.
За мене је управо то суштина васпитања!
Извор: aleksandrabirta