Ја бих да замолим, ако може.
За добре људе. За оне једноставне. Помало наивне. Оне који се очима смеју. И кад грле – грле као да су се целог живота само за то школовали. За оне који не умеју да не воле. И оне који све опросте. И преко свега пређу, к’о преко неке плитке воде.
Молим. За оне невидљиве. Оне који се вечито некоме склањају. За оне који још имају срама. И за оне поштене. За лепо васпитане. Јер им свако хвала и молим стоји као какав тежак камен за вратом. И вуче некуд на доле.
Молим. За оне који никада другоме не би учинили нажао. Који воле и мрава и птицу и цвет једнако. Који не умеју да украду. Нити да слажу. За оне који пропуштају људе. И прилике. Који се плаше да преваре и нашкоде. И који верују да се све враћа. И све негде тамо записује.
Молим. За оне који не знају преко реда. И не знају пречице. И који увек иду право. И гледају у очи свакога. За оне који из куће ништа осим поштења нису понели. И често не враћају више од тога.
Молим. За оне који поштују. И законе и саобраћајне знаке и путоказе и прописе и све. За оне који своје рачуне плаћају на време. За оне који никоме нису дужни. За оне који су навикли на мало. Молим, да им се то мало не дира.
Молим. За оне за које се нико не моли. Којима нико не памти ни име, ни број. За оне који одмахују руком кад им честиташ рођендан јер им је, ето, помало непријатно да живе. И које нико не пита како су. За оне који бројању баш и нису вични, па све што стекну – поделе, уместо да множе и сабирају. За оне који никада не питају зашто, већ само где си и долазим одмах.
Молим. За оне који увек говоре да су добро. И када нису. Нарочито кад нису. За оне које нема ко да потапше и каже “решићемо“. За оне који осим себе никога немају. За оне који ником на сенку не би згазили. И којима је добро где год да их посадиш. За оне који никада нису скупили довољно храбрости, да кажу – хеј, ту сам, постојим, ево ме..!
Молим. За оне невидљиве. За оне који кроз цео живот на прстима ходају. Да неког не пробуде. Да неког не очепе. За оне који увек говоре тихо. И никада не псују бога. Ни сунце. Ни мајку. Ни ништа. Молим за оне који верују да неко све види. За оне који у углу ока живе. За оне недоречене, Несаслушане. Незле.
Молим. За сву другу и трећу и сваку следећу децу. За оне који нису могли да бирају чизме ни капут. За оне којима је на унутрашњој страни оковратника увек писало неко туђе име. За оне који су расли у позајмљеним ципелама. Учили из књига из којих је већ неко учио. Јели шта остане. За оне који никада нису рекли “гладан сам“. А били су.
Молим. За оне који се увек моле за друге. Па су сити кад су им деца сита. Па им је топло кад други не зебе. За оне стрпљиве, који се надају да ће једнога дана бити спашени. За оне који увек броје до десет. До сто. Који се гризу за језик. Оне који ти се извињавају кад их увредиш. Ниси ти крив, они су.
Молим. За оне који се некако сами себе стиде. Јер не могу другачије него како су учени, па куд пукло. Молим за оне по којима увек пуца. Јер им је дара скупља од мере. А срце велико као у паора.
Молим за оне који свима све верују. И којима не мораш да се кунеш и шириш прсте. За оне што увек кажу “нека, биће“. Чак и кад не буде. Чак и кад нема. Молим за оне просте који од страних језика само човечији говоре. За оне који никада нису субјекат, већ само придев за време и место.
Молим за оне који све памте. И имендане и свеце и црвена слова. За све оне ситне и небитне. За оне који би, да могу, и рођено име малим словом писали. За оне из последње клупе. За оне који увек стоје. Молим за оне који су нас од себе самих сачували. Ето, молим.
Па можда неко и чује.
Текст: Даниела Бакић