“Ја, драги мој, имам двадесет четири радна дана одмора”

– Е, да видимо шта кажу новине за данас… Били велики редови испред продавница, а испред киоска нико, па реко’ бар нешто да купим…

– Сигурно не кажу ништа паметно! Бацио си паре! Мени немој да читаш ништа!

Foto: Canva

– Полако, можда има нешто мудро. Што си нервозна тако?

– Нервозна сам да бих уједала! Доста ми је више ова четири зида, вајбера, гугл учионице, родитеља, деце, свега! Јеси опрао руке кад си ушао?

– Шта ме само контролишеш? Наравно да сам опрао руке!

– Па, кад не носиш ни рукавице, морам да проверим!

– Па, не носим, ево погледај, на насловној страни, ’Хируршке рукавице не штите од вируса!’ Ето, видиш, добро је да их не носим! Битно да ме критикујеш! Доста ми је твојих придика!

– Добро, само ти читај новине, ту ћеш много да научиш! Сваког дана нешто друго! Као за маске. Један дан морају да се носе, други дан је горе кад носиш него кад не носиш! ’Ајде, молим те!

– Ух… Побићемо се ако ово потраје!

– И ако не потраје!

– Ево нешто позитивно, слушај: ’Иако се о новом вирусу зна врло мало, извесно је да ће преко лета ослабити, јер не може да опстане на високим температурама…’

– Како да не! Откуд га онда има у Дубаију и у Аустралији, и…. Само лупетају! Доста ми је више информација и полу-информација. Шта може да буде извесно кад о вирусу ’знају врло мало’? Немој ни да ми читаш више, баш ме брига!

– Ја мислим да треба питају тебе! Ти знаш боље!

– Од ових лупетања свакако знам боље. Само види шта смо све чули, а како је у стварности. Нећу да слушам никог!

– Никад ни не слушаш, то није ништа ново!

– ’Ајде, молим те, остави ме на миру!

– Види ово: ’Наставници ће убудуће часове снимати у кући’

– Ти баш желиш да ме нервираш, а видиш да сам већ на ивици! Додај ми ту лепезу! Сад ћу још да се снимам. Ево трчим!

– Чекај, ниси чула о чему се ради! Шта увек трчиш пред руду! Одувек тако, не дослушаш никад! То је за ове што се снимају за РТС, па више неће ићи на снимање, него од куће, нећеш ти да се снимаш! Само кукаш нешто!

– Кукам, него шта него кукам! Од јутрос петсто двадесет осам порука на вајберу, што од ђака, што од родитеља, па онда група Машине учитељице и Дуњине разредне, па други родитељи, па воцап, па хенгаутс, па мејлови, више не знам шта коме шаљем! Пре неки дан ми послала једна мама списак шта треба да се купи, па онда иде извињење, требало да пошаље мужу. Па онда пет стикера СОРИ, ИЗВИНИ, ИЗВИНИИИИ, она не схвата да мени зврчи по цео дан, звони ми у глави и кад угасим телефон! Пошаље ми дете домаћи, па онда пита да ли сам примила, па ако не одговорим, пошаље његова мама „Драга разредна, извините што Вас узнемиравам, да ли сте примили…“ Да полудиш више! А ако одговорим, иду стикери ХВАЛА, пољупци, кучићи који машу шапом, мачићи који машу репом! Како да не кукам!?

– Да, теби је најтеже! А ја што сам менаџер петорици људи, треба да нађем начина да им исплатимо плате сад у овој ситуацији, то је лако, је л’ да?

– Нисам то рекла, него ме нервира што сви мисле да ми у просвети само уживамо, имамо, као, велики распуст, кратко радно време. Ево, извол’те, ко воли нек’ изволи! Ако је тако лепо, што не радите и ви у просвети?

– Који ми? Коме се обраћаш?

– Свима вама! Свима који мислите да је рад у просвети бајка. Тако ми седимо и не радимо ништа, и кад се добро одморимо током године тако не радећи, иде велики распуст!

– А, као није велики распуст?

– Није! Ја, драги мој, имам двадесет четири радна дана одмора. Двадесет четири! Ево, сад ћу да ти покажем!

– Не мораш ништа да ми показујеш! Ја само знам да на летовање идемо од јула до краја августа, кад год ја могу да добијем слободне дане!

– Чекај, чекај, знам где ми стоји! Ево га! Решење о коришћењу годишњег одмора за прошлу годину…

– Немој ми сад читати, молим те!

– Не, не, кад тако тврдиш, ево, Марти Лукић, запосленој на пословима наставника социологије бла-бла… одређује се коришћење годишњег одмора за 2019…’

– Не интересује ме, читам новине!

– Слушај сад ово: ’у трајању од ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ дана’. Јеси чуо? Двадесет четири!

– ’Могућа потпуна забрана кретања у периоду од две недеље!’

– Више ме ништа неће изненадити! Већ сада смо као у оном Кустуричином филму, кад се ово заврши, нећемо ни знати да је готово! Седећемо закључани у кућама још месецима!

– Е, ево још нешто о просвети – ’Уводи се летња настава’

– Врло духовито!

– Није духовито, ево ако хоћеш прочитаћу ти! ’Како је потребно ојачати колективни имунитет, биће организована настава током јула, а школска година ће почети касније, највероватније петнаестог септембра. Вирус најмање штети деци, па ће у периоду када је најслабији, а то је период високих температура, бити идеално да се, да тако кажемо, проврти између деце, и онда ће јесен протећи много мирније, наводе лекари из радне групе за…’

– Чекај, значи вирус, о којем знају мало или ништа, који је нов и непознат, тестираће се на деци? И на нама који радимо са њима? Па, ако не испадне како треба, онда ником ништа?! Само да видим ко ће да им ради у јулу! Ја знам ко на четрдесет степени неће долазити у школу, а ко хоће – не знам!

– Па, ако заиста имате двадесет четири радна дана одмора, шта је проблем? Што да се не ради у јулу са децом, кад ионако радите цело лето? Почећете наредну годину мало касније, и све у реду!

– Ти си баш решио да се посвађамо?! Молим те, промени тему!

– Заиста ми није јасно! Зар ми ниси рекла да целог лета, минус двадесет четири дана, радите? Шта је сад проблем?

– А шта сад радимо? Спавамо? Све четири увис, је л’ да? Па треба да радимо и у јулу?

– Али кажеш да увек радите у јулу. Шта је сад истина, је л’ радите или не радите преко лета?

– Хајде, молим те, изађи из собе, нервирам се, а бруји ми телефон са новим порукама. Рекла сам ти да није ни требало да купиш те новине! А ти их читаш само да би ме нервирао!

– Мени ништа није јасно. Хајде кад се смириш, кад ово све прође, да ми објасниш радиш ли преко лета или не.

– Извини… Хало? А, да, госпођо Јанковић, да, да, видела сам Вашу поруку…

Аутор: Маја Бугарчић