– E, da vidimo šta kažu novine za danas… Bili veliki redovi ispred prodavnica, a ispred kioska niko, pa reko’ bar nešto da kupim…
– Sigurno ne kažu ništa pametno! Bacio si pare! Meni nemoj da čitaš ništa!
– Polako, možda ima nešto mudro. Što si nervozna tako?
– Nervozna sam da bih ujedala! Dosta mi je više ova četiri zida, vajbera, gugl učionice, roditelja, dece, svega! Jesi oprao ruke kad si ušao?
– Šta me samo kontrolišeš? Naravno da sam oprao ruke!
– Pa, kad ne nosiš ni rukavice, moram da proverim!
– Pa, ne nosim, evo pogledaj, na naslovnoj strani, ’Hirurške rukavice ne štite od virusa!’ Eto, vidiš, dobro je da ih ne nosim! Bitno da me kritikuješ! Dosta mi je tvojih pridika!
– Dobro, samo ti čitaj novine, tu ćeš mnogo da naučiš! Svakog dana nešto drugo! Kao za maske. Jedan dan moraju da se nose, drugi dan je gore kad nosiš nego kad ne nosiš! ’Ajde, molim te!
– Uh… Pobićemo se ako ovo potraje!
– I ako ne potraje!
– Evo nešto pozitivno, slušaj: ’Iako se o novom virusu zna vrlo malo, izvesno je da će preko leta oslabiti, jer ne može da opstane na visokim temperaturama…’
– Kako da ne! Otkud ga onda ima u Dubaiju i u Australiji, i…. Samo lupetaju! Dosta mi je više informacija i polu-informacija. Šta može da bude izvesno kad o virusu ’znaju vrlo malo’? Nemoj ni da mi čitaš više, baš me briga!
– Ja mislim da treba pitaju tebe! Ti znaš bolje!
– Od ovih lupetanja svakako znam bolje. Samo vidi šta smo sve čuli, a kako je u stvarnosti. Neću da slušam nikog!
– Nikad ni ne slušaš, to nije ništa novo!
– ’Ajde, molim te, ostavi me na miru!
– Vidi ovo: ’Nastavnici će ubuduće časove snimati u kući’
– Ti baš želiš da me nerviraš, a vidiš da sam već na ivici! Dodaj mi tu lepezu! Sad ću još da se snimam. Evo trčim!
– Čekaj, nisi čula o čemu se radi! Šta uvek trčiš pred rudu! Oduvek tako, ne doslušaš nikad! To je za ove što se snimaju za RTS, pa više neće ići na snimanje, nego od kuće, nećeš ti da se snimaš! Samo kukaš nešto!
– Kukam, nego šta nego kukam! Od jutros petsto dvadeset osam poruka na vajberu, što od đaka, što od roditelja, pa onda grupa Mašine učiteljice i Dunjine razredne, pa drugi roditelji, pa vocap, pa hengauts, pa mejlovi, više ne znam šta kome šaljem! Pre neki dan mi poslala jedna mama spisak šta treba da se kupi, pa onda ide izvinjenje, trebalo da pošalje mužu. Pa onda pet stikera SORI, IZVINI, IZVINIIII, ona ne shvata da meni zvrči po ceo dan, zvoni mi u glavi i kad ugasim telefon! Pošalje mi dete domaći, pa onda pita da li sam primila, pa ako ne odgovorim, pošalje njegova mama „Draga razredna, izvinite što Vas uznemiravam, da li ste primili…“ Da poludiš više! A ako odgovorim, idu stikeri HVALA, poljupci, kučići koji mašu šapom, mačići koji mašu repom! Kako da ne kukam!?
– Da, tebi je najteže! A ja što sam menadžer petorici ljudi, treba da nađem načina da im isplatimo plate sad u ovoj situaciji, to je lako, je l’ da?
– Nisam to rekla, nego me nervira što svi misle da mi u prosveti samo uživamo, imamo, kao, veliki raspust, kratko radno vreme. Evo, izvol’te, ko voli nek’ izvoli! Ako je tako lepo, što ne radite i vi u prosveti?
– Koji mi? Kome se obraćaš?
– Svima vama! Svima koji mislite da je rad u prosveti bajka. Tako mi sedimo i ne radimo ništa, i kad se dobro odmorimo tokom godine tako ne radeći, ide veliki raspust!
– A, kao nije veliki raspust?
– Nije! Ja, dragi moj, imam dvadeset četiri radna dana odmora. Dvadeset četiri! Evo, sad ću da ti pokažem!
– Ne moraš ništa da mi pokazuješ! Ja samo znam da na letovanje idemo od jula do kraja avgusta, kad god ja mogu da dobijem slobodne dane!
– Čekaj, čekaj, znam gde mi stoji! Evo ga! Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za prošlu godinu…
– Nemoj mi sad čitati, molim te!
– Ne, ne, kad tako tvrdiš, evo, Marti Lukić, zaposlenoj na poslovima nastavnika sociologije bla-bla… određuje se korišćenje godišnjeg odmora za 2019…’
– Ne interesuje me, čitam novine!
– Slušaj sad ovo: ’u trajanju od DVADESET ČETIRI dana’. Jesi čuo? Dvadeset četiri!
– ’Moguća potpuna zabrana kretanja u periodu od dve nedelje!’
– Više me ništa neće iznenaditi! Već sada smo kao u onom Kusturičinom filmu, kad se ovo završi, nećemo ni znati da je gotovo! Sedećemo zaključani u kućama još mesecima!
– E, evo još nešto o prosveti – ’Uvodi se letnja nastava’
– Vrlo duhovito!
– Nije duhovito, evo ako hoćeš pročitaću ti! ’Kako je potrebno ojačati kolektivni imunitet, biće organizovana nastava tokom jula, a školska godina će početi kasnije, najverovatnije petnaestog septembra. Virus najmanje šteti deci, pa će u periodu kada je najslabiji, a to je period visokih temperatura, biti idealno da se, da tako kažemo, provrti između dece, i onda će jesen proteći mnogo mirnije, navode lekari iz radne grupe za…’
– Čekaj, znači virus, o kojem znaju malo ili ništa, koji je nov i nepoznat, testiraće se na deci? I na nama koji radimo sa njima? Pa, ako ne ispadne kako treba, onda nikom ništa?! Samo da vidim ko će da im radi u julu! Ja znam ko na četrdeset stepeni neće dolaziti u školu, a ko hoće – ne znam!
– Pa, ako zaista imate dvadeset četiri radna dana odmora, šta je problem? Što da se ne radi u julu sa decom, kad ionako radite celo leto? Počećete narednu godinu malo kasnije, i sve u redu!
– Ti si baš rešio da se posvađamo?! Molim te, promeni temu!
– Zaista mi nije jasno! Zar mi nisi rekla da celog leta, minus dvadeset četiri dana, radite? Šta je sad problem?
– A šta sad radimo? Spavamo? Sve četiri uvis, je l’ da? Pa treba da radimo i u julu?
– Ali kažeš da uvek radite u julu. Šta je sad istina, je l’ radite ili ne radite preko leta?
– Hajde, molim te, izađi iz sobe, nerviram se, a bruji mi telefon sa novim porukama. Rekla sam ti da nije ni trebalo da kupiš te novine! A ti ih čitaš samo da bi me nervirao!
– Meni ništa nije jasno. Hajde kad se smiriš, kad ovo sve prođe, da mi objasniš radiš li preko leta ili ne.
– Izvini… Halo? A, da, gospođo Janković, da, da, videla sam Vašu poruku…
Autor: Maja Bugarčić