Ја јуче нисам добила букет цвећа

9 марта, 2021

Нисам. Ни парфем. Ни луксузну вечеру. Ма ни каранфил.

Јуче сам устала забринута, нерасположена. Без воље да прегурам дан. И није ми то био први пут. Откако сам постала мама, мој страх за сопствени живот (поред страха за децу) порастао је неколико десетина пута. Не због мене саме, то зна свака мама. Због оних којима сам цео њихов свет. Којима требам.

Foto: Canva

Сачекала ме је кафа, као и сваког јутра. Деца која се споро буде и још спорије спремају за вртић и муж који покушава да их доведе у ред.

Седим, гледам у једну тачку и испијам кафу док им он чисти ципеле и покушава да објасни да ни данас неће моћи да понесу играчке у вртић. Поставља им доручак, пожурује их, облачи, одводи их у вртић, као и сваког јутра.

Кад сам устала, приметила сам да је у тренерци, уместо у оделу, спреман за посао. Али данас ми то није било важно. Данас чекам резултате. Резултате за које је доктор рекао да је уверен да ће бити добри. Али ја сам данима паралисана чекањем. И сваког дана је све теже.

Кад су отишли, устала сам да наместим кревете и радим било шта осим да гледам на сат до тих 15 часова када ми је заказана контрола и тумачење резултата. Још седам сати. Седам дугих сати.

Вратио се брзо и рекао: “Нећу ићи данас на посао. Иако знам сигурно да си добро и да то није ништа. Радићу од куће, па идемо заједно на контролу.” Део дана је радио, али између састанака смо причали. На глас сам рекла све своје страхове, стоти пут тих дана, а он је тачно знао кад треба да се насмеје, кад да мој страх окрене на шалу, а кад да озбиљно покуша да ме врати у стварност. Стварност у којој све говори да ми заиста – није ништа. Али паралисана страхом, то нисам могла да видим.

У 14:45 смо били испред ординације. На папиру на улазним вратима лепо пише – Радно време понедељком од 17 до 20 часова. Мој термин грешком је заказан у 15. Одлазимо по децу у вртић и шетамо да нам прође време до 17 сати.

Стижемо код доктора и сестре се љубазно извињавају због грешке, али мени то није важно. Питам одмах за резултате. “Извините, још нису стигли. Зваћемо лабораторију.” Долази и доктор који проверава рану, каже да је све у реду и додаје: “Видим да сте забринути. То што сам извадио, уверен сам да је бенигно. Да нисте тако уплашени, не бих ни слао на анализу. Биће све у реду.”

Велики терет ми пада са срца, излазим из ординације и враћам се у ауто где ме њих троје нестрпљиво чекају.

“Каже доктор да је уверен да је све у реду, иако резултати нису стигли.”

“Рекао сам ти. Децо, шта вам се једе?”

“Ћевапииии!”

“Ок, идемо на ћевапе.” – каже он, окреће се према мени и додаје: “Срећан 8. март, љубави. Извини, ни цвет ти нисам купио.”

“Не треба цвет. Имам све што ми треба.”

М. А.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама