Нећу да будем домаћица!
Не видим ништа величанствену у положају жртве нити ишта афирмативно у изигравању слушкиње у кући, ма колико се то правдало љубављу према породици.
Нећу да се хвалим кифлицама пуњеним домаћим сладоледом, лососима у сосу од ракуна, сланим тортама на три спрата и да величам до неслућених размера оно што би свакој жени требало да буде нормално и успутно.
Једеш-куваш. Ништа простије.
Нисам домаћица али моја деца једу сва три оброка, две ужине, слаткише и воћне салате, исто као и деца поносне домаћице. Муж ми је чист и опеглан, кућа ми је чиста и улицкана, веш ми је под конац.
Не видим шта је ту узвишено и хваљења вредно. То је нормално.
Нисам домаћица јер имам знања, воље, амбиције и храбрости да будем и атрактивна жена, успешна у послу за који сам се школовала, социјално активна, боем у кафани, пристојна на улици, пријатељ пријатељима.
Нећу да будем домаћица и дајем пример синовима како жену треба третирати као послугу а да она у томе ужива и да јој је то основна улога у друштву, јер није!
Не дам да ми пример буде живот моје бабе, јер се моја баба борила да мој живот не буде као њен.
„Лепо је бити домаћица, увек са својом децом, са својим човеком, са својим теписима, завесама, теглама и шерпама.“
Ето најбољег начина да смориш децу, досадиш мужу и на крају постанеш ништа другачија од тих тегли чији се садржај са слашћу поједе, а тегла, празна и мусава, одложи на полицу у остави.
Нек имам пара као плеве, времена на претек, педикире, маникире, силиконе, козметичаре, пуне гардеробере… Нећу да будем домаћица! Ништа од тога није моје, неко ми је други купио у замену за угођај који му организујем.
Драже ми је моје трчање с посла до школе, од школе до маркета, од маркета кући. Дражи су ми моји подочњаци од недовољно сна, мој вазда запослен мозак, понос и поверење моје деце и све оне прогутане сузе кад чујем да кажу: „И ја ћу овако, као мама.“
И молим вас, не мешајте љубав и посвећеност са термином „домаћица“!
Спреми се, среди се, дотерај се и изађи у свет!
Није страшно ако понекад ручак није спремљен, има и брзинских оброка. Неће свет да стане ако се суђе пере за два сата а не на: три, четири, сад! Неће ником ништа да фали ако ти стан понекад личи на играоницу, а ти прво седнеш да попијеш кафу, одгледаш серију, одспаваш партију, па тек онда прионеш на кућне послове.
А не би било згорег ни да сваки члан породице има своја задужења. Ем од њих правиш људе, ем у себи не убијаш човека.
Ето, ја нећу да будем домаћица и не стидим се тога, нити сматрам да је „домаћица“ похвала жени.
Можда само подсвесни страх од живота и уљуљканост у заблуду „стуба“ куће, јер ниједна кућа никада није опстала ако се ослања на само један стуб.
Аутор: Јелена Миленковић Младеновић