Neću da budem domaćica!
Ne vidim ništa veličanstvenu u položaju žrtve niti išta afirmativno u izigravanju sluškinje u kući, ma koliko se to pravdalo ljubavlju prema porodici.
Neću da se hvalim kiflicama punjenim domaćim sladoledom, lososima u sosu od rakuna, slanim tortama na tri sprata i da veličam do neslućenih razmera ono što bi svakoj ženi trebalo da bude normalno i usputno.
Jedeš-kuvaš. Ništa prostije.
Nisam domaćica ali moja deca jedu sva tri obroka, dve užine, slatkiše i voćne salate, isto kao i deca ponosne domaćice. Muž mi je čist i opeglan, kuća mi je čista i ulickana, veš mi je pod konac.
Ne vidim šta je tu uzvišeno i hvaljenja vredno. To je normalno.
Nisam domaćica jer imam znanja, volje, ambicije i hrabrosti da budem i atraktivna žena, uspešna u poslu za koji sam se školovala, socijalno aktivna, boem u kafani, pristojna na ulici, prijatelj prijateljima.
Neću da budem domaćica i dajem primer sinovima kako ženu treba tretirati kao poslugu a da ona u tome uživa i da joj je to osnovna uloga u društvu, jer nije!
Ne dam da mi primer bude život moje babe, jer se moja baba borila da moj život ne bude kao njen.
„Lepo je biti domaćica, uvek sa svojom decom, sa svojim čovekom, sa svojim tepisima, zavesama, teglama i šerpama.“
Eto najboljeg načina da smoriš decu, dosadiš mužu i na kraju postaneš ništa drugačija od tih tegli čiji se sadržaj sa slašću pojede, a tegla, prazna i musava, odloži na policu u ostavi.
Nek imam para kao pleve, vremena na pretek, pedikire, manikire, silikone, kozmetičare, pune garderobere… Neću da budem domaćica! Ništa od toga nije moje, neko mi je drugi kupio u zamenu za ugođaj koji mu organizujem.
Draže mi je moje trčanje s posla do škole, od škole do marketa, od marketa kući. Draži su mi moji podočnjaci od nedovoljno sna, moj vazda zaposlen mozak, ponos i poverenje moje dece i sve one progutane suze kad čujem da kažu: „I ja ću ovako, kao mama.“
I molim vas, ne mešajte ljubav i posvećenost sa terminom „domaćica“!
Spremi se, sredi se, doteraj se i izađi u svet!
Nije strašno ako ponekad ručak nije spremljen, ima i brzinskih obroka. Neće svet da stane ako se suđe pere za dva sata a ne na: tri, četiri, sad! Neće nikom ništa da fali ako ti stan ponekad liči na igraonicu, a ti prvo sedneš da popiješ kafu, odgledaš seriju, odspavaš partiju, pa tek onda prioneš na kućne poslove.
A ne bi bilo zgoreg ni da svaki član porodice ima svoja zaduženja. Em od njih praviš ljude, em u sebi ne ubijaš čoveka.
Eto, ja neću da budem domaćica i ne stidim se toga, niti smatram da je „domaćica“ pohvala ženi.
Možda samo podsvesni strah od života i uljuljkanost u zabludu „stuba“ kuće, jer nijedna kuća nikada nije opstala ako se oslanja na samo jedan stub.
Autor: Jelena Milenković Mladenović