Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете.
„Мама, боли ме стомак…“
„Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“
Дечак се окренуо, узео своје ствари и полако кренуо до вагона. Све у мени се стегло. Из два разлога. Прво, са мном су разговарали на исти начин у детињству. Друго, кад сам јако уморна или депресивна, на тај начин се односим према свом сину.
Имала сам жељу да седнем поред тог детета, да га помазим по стомаку, стиснем га уз себе и кажем му нешто попут: „Не слушај је, добро си, само си дете. Нормално је да не знаш колико хране је много, твој мозак није зрео за такву контролу, то би требало да уради твоја мајка. Нормално је испрљати одећу. Па ти си дете…“
Али сместила сам се на другу страну вагона, затворила очи и осетила да ћу заплакати. У мојој глави је мамин глас одзвањао као да га сада чујем. До бола познате фразе: „са те две леве руке …“, „на кога ли си да ми је знати“, „Боже, шта ће од тебе испасти“…
Одрасла сам и научила да се браним. Више не допуштам ником да тако прича са мном. Требале су ми године психотерапије да се навикнем. Да вратим границе које су у потпуности уништене. Да обновим своје самопоштовање из рушевина. Да будем таква каква јесам. Али гласови у мојој глави су још увек ту.
И сама сам већ мајка која живи на другом крају света, скоро осам хиљада километара удаљеном од моје мајке. Не виђамо се често и ретко разговарамо телефоном. Када разговара са мном, научила је да задржава за себе своје мишљење о мојим женским, људским и професионалним квалитетама.
Јер, кад је моја мајка била дете, према њој су се понашали много горе. Дала ми је само два посто онога што је њој дала мајка, моја безобзирна бака.
Кроз детињство, стално сам понављала себи „Никад нећу разговарати са својом децом на тај начин“, али кад сам љута, исцрпљена и са слабом контролом, чујем себе како изговарам врло сличне фразе свом детету, чак и истим тоном!
Не кривим своју мајку за оно што ми је говорила пре тридесет година и за то што ми никада није рекла – „драго моје дете“, „мила моја девојчица“, „моја лепотица“. Знам да јој није било лако променити оне обрасце понашања којима је деценијама била изложена. А такође и њена мајка, којој је то у детињству сигурно било још теже. А ако погледамо даље у породичну историју, хаос је све већи. Болести, глад, рат, било је битно само преживети.
Не преостаје ми ништа друго него да волим свог сина свим срцем и да покушам да прекинем тај низ. Покажем му своју безусловну љубав 10 пута дневно. Загрлим га 50 пута дневно. Шаљем му позитивне поруке. Чиним све како би он чуо унутрашње гласове како му говоре да има право на свој живот. Има право на љубав, само зато што је рођен. Да је згодан, паметан и талентован по рођењу (све је то тачно), да има велико срце и постаће прави мушкарац. Чак се и сада понаша као прави мушкарац: увек ми отвара врата, узима моје тешке торбе – а нисам то од њега тражила.
И што се више трудим да радим ове ствари, слабији су гласови у мојој глави. Да, они су још увек ту и можда ће их увек бити. Али више их не чујем све време, као што не чујем буку аутомобила који пролазе. На све се навикне. Све мање покушавам да заслужим љубав и своје право на постојање, а све више се навикавам да будем само ја, довољно добра таква каква јесам.
У мом координатном систему, свако почиње од себе. Покушава да воли своју децу и родитеље онакве какви јесу – нису идеални, то је јасно. Кад научимо да безусловно волимо своје ближње, почињемо да прихватамо и друге људе – комшије, колеге, пролазнике. Када водимо рачуна о себи, кад прихватамо себе, жеља за мењањем других опада. И ту је кључ среће и задовољства.
Аутор: Олга Карчевска, психотерапеут, специјалиста исхране и мајка