Juče dok sam čekala voz u podzemnoj železnici sedela sam na klupi pored jedne majke i njenog šestogodišnjeg sina. Majka je umorno i monotono prezirala dete.
“Mama, boli me stomak…”
“Ko je ti kriv? Rekla sam ti da ne jedeš toliko. Nemaš mere, pogledajte kako ti se stomak naduo! Pogledaj pantalone. Pa prljav si kao prase! Juče sam ih prala i sad moram ponovo. Ustani, voz je stigao.”
Dečak se okrenuo, uzeo svoje stvari i polako krenuo do vagona. Sve u meni se steglo. Iz dva razloga. Prvo, sa mnom su razgovarali na isti način u detinjstvu. Drugo, kad sam jako umorna ili depresivna, na taj način se odnosim prema svom sinu.
Imala sam želju da sednem pored tog deteta, da ga pomazim po stomaku, stisnem ga uz sebe i kažem mu nešto poput: “Ne slušaj je, dobro si, samo si dete. Normalno je da ne znaš koliko hrane je mnogo, tvoj mozak nije zreo za takvu kontrolu, to bi trebalo da uradi tvoja majka. Normalno je isprljati odeću. Pa ti si dete…”
Ali smestila sam se na drugu stranu vagona, zatvorila oči i osetila da ću zaplakati. U mojoj glavi je mamin glas odzvanjao kao da ga sada čujem. Do bola poznate fraze: “sa te dve leve ruke …”, “na koga li si da mi je znati”, “Bože, šta će od tebe ispasti”…
Odrasla sam i naučila da se branim. Više ne dopuštam nikom da tako priča sa mnom. Trebale su mi godine psihoterapije da se naviknem. Da vratim granice koje su u potpunosti uništene. Da obnovim svoje samopoštovanje iz ruševina. Da budem takva kakva jesam. Ali glasovi u mojoj glavi su još uvek tu.
I sama sam već majka koja živi na drugom kraju sveta, skoro osam hiljada kilometara udaljenom od moje majke. Ne viđamo se često i retko razgovaramo telefonom. Kada razgovara sa mnom, naučila je da zadržava za sebe svoje mišljenje o mojim ženskim, ljudskim i profesionalnim kvalitetama.
Jer, kad je moja majka bila dete, prema njoj su se ponašali mnogo gore. Dala mi je samo dva posto onoga što je njoj dala majka, moja bezobzirna baka.
Kroz detinjstvo, stalno sam ponavljala sebi „Nikad neću razgovarati sa svojom decom na taj način“, ali kad sam ljuta, iscrpljena i sa slabom kontrolom, čujem sebe kako izgovaram vrlo slične fraze svom detetu, čak i istim tonom!
Ne krivim svoju majku za ono što mi je govorila pre trideset godina i za to što mi nikada nije rekla – „drago moje dete“, „mila moja devojčica“, „moja lepotica“. Znam da joj nije bilo lako promeniti one obrasce ponašanja kojima je decenijama bila izložena. A takođe i njena majka, kojoj je to u detinjstvu sigurno bilo još teže. A ako pogledamo dalje u porodičnu istoriju, haos je sve veći. Bolesti, glad, rat, bilo je bitno samo preživeti.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da volim svog sina svim srcem i da pokušam da prekinem taj niz. Pokažem mu svoju bezuslovnu ljubav 10 puta dnevno. Zagrlim ga 50 puta dnevno. Šaljem mu pozitivne poruke. Činim sve kako bi on čuo unutrašnje glasove kako mu govore da ima pravo na svoj život. Ima pravo na ljubav, samo zato što je rođen. Da je zgodan, pametan i talentovan po rođenju (sve je to tačno), da ima veliko srce i postaće pravi muškarac. Čak se i sada ponaša kao pravi muškarac: uvek mi otvara vrata, uzima moje teške torbe – a nisam to od njega tražila.
I što se više trudim da radim ove stvari, slabiji su glasovi u mojoj glavi. Da, oni su još uvek tu i možda će ih uvek biti. Ali više ih ne čujem sve vreme, kao što ne čujem buku automobila koji prolaze. Na sve se navikne. Sve manje pokušavam da zaslužim ljubav i svoje pravo na postojanje, a sve više se navikavam da budem samo ja, dovoljno dobra takva kakva jesam.
U mom koordinatnom sistemu, svako počinje od sebe. Pokušava da voli svoju decu i roditelje onakve kakvi jesu – nisu idealni, to je jasno. Kad naučimo da bezuslovno volimo svoje bližnje, počinjemo da prihvatamo i druge ljude – komšije, kolege, prolaznike. Kada vodimo računa o sebi, kad prihvatamo sebe, želja za menjanjem drugih opada. I tu je ključ sreće i zadovoljstva.
Autor: Olga Karčevska, psihoterapeut, specijalista ishrane i majka