U školi se ne proučava…

13 oktobra, 2022

U školi se ne proučava iskrenost, skromnost, plemenitost, zagrljaji…

U školi se ne proučava jednostavnost, hrabrost, spontanost, ljubav, dostojanstvo…

U školi se, u stvari, ne proučava, nego podučava. Ne usvaja, nego diktira. Ne širi se, nego sužava. Ne otvara, nego zaglupljuje.

Da je škola po meri čoveka, ne bi čovek bežao iz nje, nego bi trčao u nju!

Celo moje školovanje, kao i svako drugo, bilo je učenje onoga što ne slavi čoveka, njegovu suštinu, što ne oslobađa, ne rasplamsava maštu i fantaziju, ili bar puteve koji vode do nje, već nametljivo otvara oblasti koje o svemu uče, samo ne o onom glavnom. A to glavno se zove, RADOST POSTOJANJA, POŠTOVANJE PREMA ČOVEKU I PREMA SVEMU ONOME ŠTO JE ŽIVO, što rađa život.

Na fakultetu se ne proučava podizanje dece, domaćinstvo, život u prirodi, dobrota, sloboda…

Na fakultetu se ne proučava bliskost, solidarnost, odgovornost, žrtvovanje, autentičnost…

Na fakultetu se nikada ne priča o erosu, ljubavnoj predigri, romantičnom dodiru onih koji se vole…

Na fakultetu se, u stvari, ne proučava ono najbitnije, ono od čega smo sazdani…

Istorija sveta ne znači ništa, ako se uporedo ne uči i istorija ljudske duše. Geografija takođe. Šta nam vrede putovanja po svetu, ako naspram njih ne idu i putovanja po sebi, i svim onim beskrajnim horizontima koji se otvaraju?! Biologija i fizika takođe. Šta mi vredi sve to, kada i dalje ne umem da objasnim savršene linije njenog tela, koje prevazilaze svaku umetnost?

Ili osećaj opijenosti dok sam sa njom?

Sve te silne formule i definicije, bez osećaja za ljude, samo su lavirint u kome se gubi smisao čovekovog postojanja i ljudska lepota.

U školi se ne proučava otvorenost, poverenje, lepršavost, saosećanje…

U školi se ne proučava nemir, gorčina, ljubavni patos, kada nemaš kud…

U školi se ne razvija zahvalnost prema hrani, drveću, rekama, vazduhu, vetru…

U školi se ne razvija zahvalnost prema životu uopšte, majci prirodi i senima predaka…

U školama, ovakvim kakve jesu, gubi se nada, vera, mašta, optimizam, mladost, radovanje. Ne postaje se celina, postaje se šraf u mašini…

Umesto leta, seku se krila. Umesto slobode, nude se zatvori. Umesto poverenja, ubija se vera u ljude i budućnost…

Gotovo sve što se tamo uči nekako je izvan, nešto što se ne oseća, a da bi se osetilo mora prvo da se doživi. Zato je sam način života koji se vodi najbolja škola, sve ostalo je prisila, sve ostalo je kalupljenje…

Umesto konkurencije – ljudskost. Umesto ko više zna – ko je više u stanju da razume druge. Umesto ko je najbolji za sebe – ko je najbolji za svet. Umesto ko najbrže trči – ko najbrže trči i pomaže drugima. Umesto ko je lepši – ko je u stanju da prepozna i probudi lepotu u ljudima. Umesto ko najbrže uči – ko najbolje prenosi naučeno…

Ja jesam za školu, ali za životnu školu, za prostor otvoren 365 dana u nedelji, gde je čovek čoveku čovek…

Ja jesam za nastavnike i profesore, ali pod uslovom da vole decu i da su istinski zainteresovani za njih…

A da bi čovek voleo decu, on mora prvo da zadrži to dete u sebi, kao i onu neodoljivu potrebu da rukama zagrli čitav svet. Ako izgubi taj entuzijazam i svetlost u očima, bolje da se skloni iz prosvete nego da mrači generacije koje dolaze…

Moguće je probuditi svetlost u svakom čoveku, samo što, za početak, čovek treba da je probudi i pronađe u sebi!

I samo sa tom punoćom i beskompromisnim stavom – da se uradi nešto za druge, čovek može da predstavlja tu svetlost, u protivnom, samo je još jedna razbijena sijalica na glavnom drumu koja ne služi ničemu i zauzima mesto drugoj, koja istinski svetli…

Samo joj treba dati šansu?!

Autor: Stefan Simić, pisac

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


3 komentara na "U školi se ne proučava…

  1. Jelena kaže:

    U mnogo cemu se slazem sa ovim tekstom, ali predajem srpski jezik koji je neraskidivo povezan sa zivotnim vrednostima o kojima autor govori i znam koliko emocija i misli podelim sa svojim ucenicima svakog dana. Ponekad mi se cini da oni to ne rade sa svojom najblizima koliko bi trebalo, pa deluju iznenadjeno onim sto saznaju o sebi i drugima. Trudim se da budim svetlost u njima i sebi, da im osvetlim put, ali zivotna skola se ipak izucava mnogo duze kroz sticanje razlicitih iskustava. To se ne uci ni u jednoj skoli na svetu. A da skolu treba prilagoditi realnim potrebama zivota, uciniti je kreativnom i podsticajnom, treba.

  2. Ana kaže:

    Ovo su razlozi zasto bi ucitelji i profesori pre svega morali da budu i pedagozi.

  3. Mima kaže:

    Tekst sugeriše da u školama niko to ne poučava i niko od nastavnika o tome ne govori. Teško mi je da zamislim da u školi u koju ste išli baš niko nikada nije govorio o lepim stvarima, o ljubavi prema životu i ljudima, o radosti, empatiji… Činjenica je da mnogo toga iz tog doba zaboravimo, ali ostaje utisak. Zašto je čovekov utisak ovakav ili onakav zavisi ne samo od toga kakve su bile okolnosti, već i kakav je čovek, kako je on nešto doživeo, “svario”.
    I na kraju, iako bi u školi trebalo da se govori o mnogim stvarima koje ste naveli, o njima još više treba razgovarati kod kuće. O njima, nadalje, treba učiti kroz čitanje i posmatranje. Ne može škola baš svemu svakoga da nauči i, koliko god bi to bilo lepo, ne može da bude skrojeva baš po želji i potrebama svakog pojedinca.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama