Ja sam jedinac. Sin jedinac u majke i oca. Što znači da je najveća šnicla uvek išla meni. Ma šta more najveća, sve su šnicle išle meni, ćaletu šta ostane. Nisam nikada ništa morao ni sa kim da delim, nikada da pravim kompromise ni sa kim, uvek dobijem igračku koju želim jer moji ne moraju da je dele na dva dela.
E sad, većini normalne dece dosadi to što su jedinci, pa naruče od roditelja brata ili sestru. Ili ih pak navabi napadna rodbina stalnim pitanjima – “a je l’ bi više voleo da dobiješ batu ili seku?”. Pa se prime i onda im to bude zanimljivo. Ali ne i meni. Kad god bi me roditelji pitali da li želim batu ili seku, ja bih na trenutak prekidao igranje na patosu, zauozbiljavao facu i ledenim glasom im odgovarao: “Samo to nemojte da mi uradite”. Rodbinu sam na sličan način olađivao, pa su se samo zgledali i krstili – “kuku nešto nije u redu s ovim malim, treba da ga vode da mu salivaju stravu”.
Ali meni nikad nije bilo dosadno sa samim sobom. Štaviše, nervirala su me kmezava i razmažena deca, agresivna deca, glasna deca, površna deca. Moja svaka igračka je imala ime, precizan istorijat i svoje mesto na polici. I onda kad baš moram da istrpim neku decu koju dovedu u posetu, ja lepo sklonim te igračke u drugu sobu da mi ih ne diraju, i istresem im kofer nekih plastikanera da ih zamajem dok ne prođe vreme. Uživao sam da se družim samo i isključivo sa decom starijom od sebe koja su bila ozbiljna i znala lepo da se igraju, bila maštovita i čuvala igračke kao i ja. Otuda mi je valjda pala na pamet ideja da od roditelja ipak jednom prilikom zatražim da mi rode stariju sestru. No, kad su mi objasnili da je to nemoguće, shvatio sam da je to to. Ostajem jedinac zanavek.
E onda sam kao malo stariji počeo da slušam iz okoline od odraslih – “vid ovaj mali je razmaženi jedinac”. Pa još neke druge epitete kao što su – prepotentan, sebičan, samodovoljan. Au, pomislio sam, kako sad to.
Pa ja sam baš mirno i povučeno dete, uvek se kulturno obraćam starijima, kažem prvi “dobar dan” u hodniku zgrade, kad me odvedu negde u posetu, ja sedim 3 sata za stolom, cevčim sok i strpljivo ćutim, ništa ne čačkam i ne diram, kako to druga deca već umeju da rade. Pa zašto sam ja pobogu, razmažen?
I kako to sebičan? Ja sam moje igračke doživljavao kao živa bića sa karakterom, emocijama i ličnošću. I onda mi u posetu dovedu neko kmezavo derište koje me redovno tera i smara da mu poklonim neku svoju igračku. A meni žao jer će po mom shvatanju ta igračka plakati kad je se odreknem i dam je tom nekom drugom koji će je odneti svojoj kući i sigurno zanemariti i razbiti. I sad sam ja sebičan zbog toga? Pa baš niste fer.
Onda sam još malo odrastao, počeo da izlazim, da se mešam među druge ljude i svoje vršnjake. Moji su mi stalno govorili – eee jednog dana će ti biti žao što nemaš brata ili sestru. A ja sam mislio – ma gde bre žao, u ovoj Srbiji ovakvoj kakva je, treba da imam neki bagaž u vidu nesposobnog brata ili sestre koje onda treba da vučem oko vrata ceo život, izdržavam ih i rešavam njihove probleme. Ma pali, meni super što sam sam. I kad je došlo do školovanja u inostranstvu, moji su mogli da sve resurse koje su imali i koje nisu imali, usmere na mene. Nisu imali još jedno dvoje, troje ili petoro, pa da kažu – e nema inostranstvo, nisi jedini koji ima prohteve, imaš i brata i sestru.
Što se tiče onoga – nemaš kome da se poveriš, ni to mi nije falilo. Sa roditeljima sam uvek bio maksimalno blizak i otvoren, sa pokojnim ocem pričao sve. Doslovno sve. Baš sve sve, ne biste verovali šta sve. Prijatelje sam uvek težio da biram sam, a ne da moram da trpim one ljude nametnute krvnim srodstvom. Ako su ok, super. Ako nisu, jbg, nisam im ništa dužan, niti oni meni. Te mi je status jedinca i stoga odgovarao.
Međutim, surovi svet me je šamarao na svakom koraku. Kao jedinac nisam naučio da gubim, nisam naučio da delim, nisam naučio da je i drugi bitan, a ne samo ja. I to me je žvajznjavalo po nosu iza svakog ćoška.
Shvatio sam da sam u deficitu, jer sam odrastao sam, bez braće i sestara, bez prave šanse za simulaciju borbe za mesto pod suncem u kontrolisanim uslovima roditeljskog doma.
I onda sam i to rešio. Na teži način. Otisnuo sam se još kao klinac na drugi kontinent da se snalazim, preživljavam, stanujem sa cimerima, da me piči kultur šok druge zemlje u kojoj sam se našao, da se na mene izdiru, da se suočavam sa činjenicom da nisam ni najbolji, ni prvi, ni jedini ni u čemu, da postoje mnogo bolji i ljudi i muzičari od mene, ali isto tako i oni mnogo gori. Godinama sam se vajao i nivelisao, dok se na kraju nisam ubacio u vinklu. Jedina devijacija jedinaštva koju nikad nisam uspeo da ispravim je netrpeljivost prema autoritetima. Zato nikad nisam mogao da treniram sport jer sam prezirao trenere i da se neko dere nešto na mene. Zato danas nisam dobar timski igrač, ne trpim naređenja, komande, direkcije i uputstva. Ne daj Bože izdiranje i treniranje strogoće. Odmah ujedam nadređenog, na keca, čak i ako je u pravu.
Ali zato je ostalo pregršt dobrih stvari pokupljenih iz jedinaštva. Jako dobro trpim samoću. Nemam problem s time da živim sam, da budem sam, da završavam poslove, projekte, poduhvate sam. Dobro improvizujem u životu, dobro se oporavljam od udaraca, dobro maštam i tu maštu efikasno pretvaram u stvarnost. Volim druge, ali mi ne trebaju aktivno. Ne moram biti stalno okružen drugima da bih bio srećan. I dalje me nerviraju razmaženi, bahati i agresivni ljudi, baš kao i nekad ista takva deca.
I nikada, do dana današnjeg nisam zažalio što sam jedinac. Možda je baš u tome sva moja sebičnost. A možda i sloboda. Nikada neću saznati.
Autor: Dimitrije Vasiljević