Ја сам мајка која гледа некад ругање друге деце, деце која њега и не знају

Аспергер је један од облика високофункционалног аутизма. Он је део мог презимена. Живим с тим. Волим тог дивног, необичног дечака који живи у мом сину. Мали Аспергер не буде очигледан у почетку, али како време одмиче све вам је јаснији и јаснији.

Он говори течно и има просечну интелигенцију.

Робустан је, али и плах према свету. Ништа се не подразумева.

Све му се мора објаснити. Шармантни су и имају врло необичну комуникацију. По томе се препознају. Имају цео свет у себи и то деле с нама. Говоре оно што други не би рекли ни у сну. Искреност им је врлина колико и мана. То се тешко мења. Имају извесне фиксације које поприме историјске размере. Разликују се између себе па је причати у множини и блесаво.

Мој син има мене. Ја сам његов друг. Верна сам и одана. Мог сина до десете године већ су издали и ја сам морала то да му објасним. Биће тога још. Највећи изазов деце с Аспергером чучи у социјалним односима. Ја радим на томе. Водим га на догађања само да би неког срели и да би он научио да комуницира. То има и цену.

Водила сам га на фестивал ћевапа. Одједном је рекао да нас људи прате погледима и могу да прочитају оно о чему мисли. То је социјална фобија. Јако сам тешко то поднела. Док друге мајке једу с децом и при томе се смеју, ја морам да објашњавам сину шта је фестивал и да нас нико не гледа, и морам да објашњавам људима да не могу сести с нама. Онда неки лик на то седне с нама поред толико других столова и ја схватим да он на то има право јер нити фестивал нити сто није наш. Мислим ипак да му није било пријатно и драго ми је због тога. Помало.

Мој син има мене. За сад је довољно. Ја сам надасве и сама необична па ми необичности код људи не сметају. Људи нису као ја. Људи немају разумевање. Да могу, молила бих сваког појединачно за разумевање. Људи се често према мени постављају као да носим таблу на којој пише: “Ја сам робот. Могу да издржим све.” У ствари, на мојој табли, оној правој, пише: “Будите фини. Аспергер је моје презиме. Своје сам изгубила.” Да људи знају колико сам жељна љубави, све би се бацали преда ме да ми је дају. У томе налазим енергију.

Ја сам мајка која гледа некад ругање друге деце, деце која њега и не знају, и морам му рећи да то није зов љубави него исмевање. Ја сам мајка која му је морала рећи да га тај и тај не воли, нити ће икад. Ја сам му морала то потврдити.

Ја сам она која му је сломила срце истинама до сад 100 пута. Ја сам мајка која му је морала рећи да на једном рођендану није пожељан.

– Тарик нека дође. Кенан боље нек се одмара.

Рекла ми жена и остала жива, а ја доживела смрт. Ја сам она која је била мртва до сад милион пута, а нико није видео. Није ни приметио. Ја живим за то да он живи усклађено с овим светом. Бити његов друг је нешто посебно. Озбиљно то мислим. Његови ставови о стварима, свету и људима су некад као велика филозофија. Тарик то нема. Мој старији син то нема. Кенан има. Забаван је и оригиналан. Каже да је дошао на ову планету тако што је заволео мене и сад је ту да воли и мене и људе.

– То је мама мој живот!

Ја на то само кажем: “Ја сам ту!”

Објаснила сам му да је он посебан. Није се узнемирио. Било му је драго и рекао да то одувек зна.

Наше истине творе наш живот.

Пуно сам тога научила с њим.

Имам и ја Аспергера. Дозволила сам то. Дозволила сам да боје његовог света дођу до мене.

Извините што се разликујемо. Извините што одударамо.

Хвала свима који нас не куде, не критикују и не вређају. Хвала онима који не паметују.

Хвала за загрљај прихватања.

Будите само ту.

Аутор: Едина Хелдић, мајка посебног дечака, магистар психолошких наука, школски асистент