Je l’ ili jel’?

Izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa (2010) donelo je razgraničavanje (u pisanju) između je l’ (skraćenog oblika od  glagola jesam) i jel’ (oblika koje služi za građenje pitanja u razgovornome jeziku).

Dakle, da razjasnimo prvo je l’ (na koje smo svi navikli).

Kada je posredi pomoćni (ili kopulativni) glagol jesam i upitna rečca li kao obeležje upitne rečenice – piše se odvojeno (kao što je i dosad bilo!):

• Je li (ili je l’) Pera došao? Odgovor: Pera jeste (je) došao.
• Je li (ili je l’) veran? Odgovor: Veran jeste (je).
• Jesi li (ili jesi l’) dobro? Odgovor: Jesam dobro / Dobro sam.

Otvorite četvore oči:

Međutim, u razgovornom jeziku raširila se upotreba jel’ kao zasebne upitne rečce, ekvivalentne da li. Treba uočiti da u ovim primerima nema pomoćnog glagola jesam! Takva upotreba je vrlo uobičajena, ali supstandardna (neknjiževna). Dakle, ona je dozvoljena u razgovornome jeziku, ali razgovorni jezik nije standardni jezik. U razgovornome jeziku, može se reći, sve je dozvoljeno.

• Jel’ Pera dolazi? (Ne možete reći: Jeste li Pera dolazi, zar ne?)
• Jel’ imaš vremena? (Ne možete reći: Jeste li imaš vremena, zar ne?)
• Jel’ važi? (Ne možete reći: Jeste li važi, zar ne?)

Odgovor:

• Pera dolazi. Da, dolazi. (Nema pomoćnog glagola jesam).

Pravilno:

• Dolazi li Pera? Da li Pera dolazi?
• Imaš li vremena? Da li imaš vremena?

To je razlika između je l’ i jel’ i više dileme nema.

Pravopis (2010) govori samo o razgovornome jel’, koje smo u ovom članku objasnili.

Izvor: opismenise.com