Izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa (2010) donelo je razgraničavanje (u pisanju) između je l’ (skraćenog oblika od glagola jesam) i jel’ (oblika koje služi za građenje pitanja u razgovornome jeziku).
Dakle, da razjasnimo prvo je l’ (na koje smo svi navikli).
Kada je posredi pomoćni (ili kopulativni) glagol jesam i upitna rečca li kao obeležje upitne rečenice – piše se odvojeno (kao što je i dosad bilo!):
- Je li (ili je l’) Pera došao? Odgovor: Pera jeste (je) došao.
- Je li (ili je l’) veran? Odgovor: Veran jeste (je).
- Jesi li (ili jesi l’) dobro? Odgovor: Jesam dobro / Dobro sam.
Otvorite četvore oči:
Međutim, u razgovornom jeziku raširila se upotreba jel’ kao zasebne upitne rečce, ekvivalentne da li. Treba uočiti da u ovim primerima nema pomoćnog glagola jesam! Takva upotreba je vrlo uobičajena, ali supstandardna (neknjiževna). Dakle, ona je dozvoljena u razgovornome jeziku, ali razgovorni jezik nije standardni jezik. U razgovornome jeziku, može se reći, sve je dozvoljeno.
- Jel’ Pera dolazi? (Ne možete reći: Jeste li Pera dolazi, zar ne?)
- Jel’ imaš vremena? (Ne možete reći: Jeste li imaš vremena, zar ne?)
- Jel’ važi? (Ne možete reći: Jeste li važi, zar ne?)
Odgovor:
- Pera dolazi. Da, dolazi. (Nema pomoćnog glagola jesam).
Pravilno:
- Dolazi li Pera? Da li Pera dolazi?
- Imaš li vremena? Da li imaš vremena?
To je razlika između je l’ i jel’ i više dileme nema.
Pravopis (2010) govori samo o razgovornome jel’, koje smo u ovom članku objasnili.
Izvor: opismenise.com