После изјаве министра просвете да је током онлајн наставе пружен исти квалитет образовања за свако дете у Србији, јавио се велики број како родитеља тако и наставника који имају потпуно другачије искуство. Наиме, коментари на друштвеним мрежама одишу незадовољством и једних и других. Наставника јер услови у којима раде нису ни приближно добри, користе свој интернет, своје телефоне и рачунаре, раде у школи и онлајн, а све то без адекватне компензације. Родитеља јер, хтели ми то или не, уз сав посао који обављају, претворили су се у учитеље и наставнике, приморани да обезбеде сваком детету простор и уређаје за свакодневни рад и да гледају своју децу како дане проводе приковани уз екран (онај исти за који им стално говоримо да би требало да децу од њега одвоје).
И за то нико није крив. Пандемија је. Немогуће је очекивати исти квалитет образовања као у редовним условима, па је отуд изјава министра још чуднија.
„O томе на који начин тече онлајн настава у Србији и како је организована говори очај наставника који су радили по цео дан; потпуна неорганизованост школа и школских управа да пруже логистику онима који нису имали на чему или нису умели да раде онлајн; срамотна проба мале матуре… О екстремно оптерећеним родитељима који су морали да замене учитеље, наставнике и професоре, а уз то да раде и своје послове и деци под континуираним стресом, што због школе, што због болести ближњих… можемо исприповедати романе.“ – каже председница УСПРС Јасна Јанковић.
Додаје да је, ипак, најгора од свега обмана јавности да је седење испред телевизора и гледање школског програма – онлајн настава. Баш као и неприхватање било какве могућности да наставници, па ни деца немају ни приближно адекватна техничка средства за извођење наставе на даљину.
„Једна велика и богата Немачка, фантастично опремљена, у образовном погледу, тресе се због последица онлајн наставе и пита колика ће бити штета по младе генерације, али једна Србија и говори да је све прошло одлично, добро да боље не може… Да није тужно, било би смешно. Али ово вам је једна од оних ситуација у којима се нико не смеје.“ – објашњава Јанковић.
Она каже да су учитељи, наставници и професори дали све од себе, ишли изван граница својих могућности јер свој посао озбиљно и одговорно доживљавају.
„Наши учитељи од септембра 2020. године раде два пута са по половином одељења пре подне, а са онима који су болесни или у изолацији, после подне. Наши наставници и професори неуморно трагају и стварају пригодне материјале… Ипак, онлајн настава ће оставити велике последице. Колике, моћи ћемо да кажемо тек када изађемо из пандемије ковида.“ – каже Јасна Јанковић и додаје да су наставници, одмах после здравствених радника, други на браницима одбране јер образовање није смело да стане.
„Шта смо урадили, видећемо када подвучемо црту. Бојим се да се тај тренутак не назире. А још више се бојим да из свега овога опет ништа нећемо научити.“
Јанковић подсећа и на тужну чињеницу да многа деца у Србији немају ни струју, ни пут до школе, ни телевизор, те да је нејасно на какав се квалитет онлајн образовања мисли кад су они у питању.
„Да је среће да су имала одговорније Министарство просвете, можда би, бар нека од њих могла да добију средства за рад, а не само празну причу.“ закључује Јанковић.