Серија о кућама српских стваралаца: шта смо сачували, а шта пустили да нестане

Део први: Романтичари и реалисти

Увод у серију

Тих и готово неприметан парадокс у српској култури који много говори о нама, траје већ деценијама. Песницима подижемо бисте, посвећујемо им књижевне награде, у њихову част организујемо манифестације. Улицама и школама дајемо њихова имена, ђаци уче њихове песме напамет. А онда, погледамо оно што је иза њих остало и куће у којима су живели и стварали и схватимо колико смо заправо отупели на уметност и културу. Готово по правилу, оне су у приватним рукама које не могу да их обнове, у руинама које чекају да се уруше, у сутеренима где их нико не тражи, или — једноставно више не постоје.

Ово је прича о јазу између симболичног и стварног поштовања. О томе шта значи славити песника, а заправо га се не сећати.

У три наставка пратимо судбине кућа у којима су живели и стварали српски писци и песници — од романтичара 19. века до модерниста 20. века. Неке куће живе, већина пропада, неке су нестале без трага. Све заједно говоре нешто важно о нама.

Владислав Петковић Дис (1880–1917): небо на месту крова

Био је песник таме, меланхолије и предосећања — и није случајно да га је таква судбина и задесила. Владислав Петковић, познатији као Дис, рођен је 27. фебруара 1880. у Заблаћу, морављанском селу десетак километара од Чачка, као девето од тринаесторо деце сиромашног домаћина Димитрија Петковића. Мајка му је умрла када је имао годину дана.

Дис је одрастао у беди и кафанским ноћима, писао стихове који су дрхтали од страха пред ништавилом — и које нисмо престали да читамо ни сто година после. „Нирвана“, „Ми чекамо цара“, „Можда спава“ — песме које су из њега текле као да их неко други диктира. Јован Скерлић га је презирао као песника декаденције; публика га је обожавала. Потонуо је у дугове и пиће, а онда се извукао: оженио се Христином Тинком, добио ћерку, покушао да живи нормално. Ћерка му је настрадала у пожару. Дис је 1917. кренуо у изгнанство, и брод на којему је пловио погодила је торпеда немачке подморнице. Тело му никад није пронађено.

Шта је остало од куће? У Заблаћу стоји руина. Металним решеткама замандаљена су врата, прозори су искривљени, стакла поломљена. Унутра: шут, неред, и рупа на крову. Град Чачак сваке године организује „Дисово пролеће“ — песничку манифестацију, свечаности, рецитале. У Заблаће ретко ко сврати. Обнову спречавају нерешени имовинско-правни односи између 18 наследника који се не могу договорити. Мештани кажу да не смеју ништа да дирају — а град ништа не предузима.

Ђура Јакшић (1832–1878): песник коме су две куће донеле две судбине

Мало је српских стваралаца који су живели тако бурно и писали тако страствено као Ђура Јакшић. Рођен у Српској Црњи у Банату, у породици свештеника, школовао се за сликара у Бечу и Минхену — али га је романтични занос увек враћао у бунт, политику и песму. Писао је драме и песме које су пламтеле родољубљем, сликао портрете и историјске композиције, радио као сеоски учитељ по Србији, мењао места, избегавао власти, проводио ноћи у кафанама. Био је „књижевник без занимања“ — тако му је писало на путној исправи, јер власти нису знале шта друго да упишу.

Умро је у новембру 1878. у сиротињској соби у Скадарлији. На сахрани му је присуствовала готово половина Београда који је тада бројао 25.000 становника.

Шта је остало од куће: Две куће, две потпуно различите судбине.

Кућа у Скадарлији, на адреси Скадарска 34, постала је кућа културе: реновирана је 1986, у њој се редовно организују књижевне вечери и додељују награде за поезију. Живи — али не без притиска: Установа културе „Пароброд“ је својевремено предложила да се у њој отвори винотека. Писци и академици су дигли глас. Предлог је одбијен — за сада.

Кућа у Крагујевцу, где је Јакшић живео док је предавао цртање у гимнизји, никада није била заштићена. Срушена је 2018. На њеном месту изграђена је нова зграда од 360 квадрата. У доњем делу планирана је дегустација и продаја шумадијских ракија и вина. Етнолог Боривоје Радић рекао је за Радио Слободну Европу да та прича скрива далеко већи проблем: у Крагујевцу постоје куће из 19. века које су заиста под заштитом — и годинама пропадају без иједног конзерваторског захвата.

Војислав Илић (1862–1894) и породична кућа Илић: нестали књижевни салон

Војислав Илић умро је од туберкулозе у 32. години — али је у тим кратким годинама успео да уведе европски дух у српску поезију. Син песника Јована Илића, одрастао је окружен књигама и разговорима које су му били боље образовање од сваке школе. Женидбом Тијаном, кћерком Ђуре Јакшића, а потом тугом за њеном раном смрћу, и Војислав је живео трагично и страствено. Писао је песме зимског и јесењег пејзажа, елегије и родољубиве поеме — и умро пре него што је достигао своју зрелост.

Али прича о кући Илића већа је од Војислава. Кућа у тадашњој Видинској улици — на углу данашњих Палмотићеве и Џорџа Вашингтона у Београду — била је, према речима Бранислава Нушића, „једини књижевни клуб у престоници“. Кроз њу су продефиловали Змај, Јакшић, Костић, Сремац, Лазаревић, Матош, Скерлић, Нушић, Домановић — готово свако ко је нешто значио у српској књижевности осамдесетих и деведесетих година 19. века. „На прагу те куће сусретала се стара романтична књижевност која је већ изумирала, и нова, реалистична, која се уместо ње јављала“, писао је Нушић. Из исте куће поникла су четворица песника — Војислав, Драгутин, Милутин и Жарко Илић.

Шта је остало од куће: Кућа је саграђена 1864. и срушена крајем тридесетих година 20. века. На месту где се налазила данас нема никаквог спомен-обележја. Ни плоче. Ни камена. Место где је процветала цела једна епоха српске књижевности данас је анонимни београдски угао.

Драгутин Илић (1858–1926): пионир светске дистопије, заборављен гроб

Драгутин, најобразованији од Илића, оставио је дела која наука и данас открива. Његова драма После милијон година, објављена 1889, једно је од првих дистопијских и научнофантастичних дела у светској књижевности — антиципирала је Замјатина, Хакслија и Орвела за деценије. Писао је романе, превео прву српску биографију пророка Мухамеда, бавио се спиритизмом и одбијао да се савија пред властима. Због критике краља Милана Обреновића био је прогнан из Србије на дужи период.

Шта је остало: На Новом гробљу у Београду, парцела 22, гробница 2III — тишина. Гроб му није посебно обележен. Куће из којих је писао нема. Ни музеја, ни спомен-собе, ни плоче.

Милован Глишић (1847–1908): зачетник српске приповетке, без трага на родном месту

Одрастао је у селу Градац поред Ваљева у неписменој породици — и сам научио да чита и пише пре него што је кренуо у школу. Отишао је у Београд са 17 година, служио по кућама, завршио гимназију, студирао филозофију, радио као коректор, драматург, управник Народне библиотеке. Био је отац српске реалистичне приповетке сеоског живота. „Глава шећера“, „Рога“, „Шетња после смрти“ — дела која су у школским читанкама више од сто година. Уз то, превео је Гогоља, Толстоја, Гончарова и упознао српску публику с руским реализмом. Умро је у Дубровнику, где је отишао на лечење.

Шта је остало од куће: Ништа. Буквално ништа. Тамо где је некада била кућа и окућница — прорасла шума и трњак. Не постоји ни табла, ни камен, ни путоказ. Ваљево је 2017. имало манифестације поводом 170 година од Глишићевог рођења — али тада нико није ни предложио да се родно место обележи. „Сами Ваљевци не знају где му је била кућа“, писао је један локални портал. Спомен-дом који је постојао од шездесетих — некадашња кафаница с малом поставком — запуштен је и затворен. Награда „Милован Глишић“ за збирку приповедака почела је да се додељује седамдесетих, па је убрзо укинута и никад обновљена. Ваљевска подвала, могао би да каже сам Глишић.

Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878): двапут заборављена

Била је прва Српкиња која се посветила књижевности, слављена као „Врдничка вила“, сарадница свих важних листова свога доба, прва жена ратни извештач — писала је о бомбардовању Београда 1862. и да свет то зна. Била је и прва почасна чланица Српског ученог друштва (претходнице САНУ). Њен дневник У Фрушкој гори драгоцен је документ епохе.

Умрла је 1878. у Београду — заборављена и у потпуној беди. Сахрањена је у дворишту манастира Врдник.

Шта је остало од куће: У Врднику стоји кућа у којој је провела већи део свог стваралачког живота. Статус: споменик културе од великог значаја од 1950. године. Стварност: фасада отпада, зидови пуцају, уместо стакла на прозорима стоји церада. Кућа није обнављана ни једним конзерваторским захватом од проглашења. У приватном је власништву. По закону, власник је дужан да је одржава. Нико не контролише, нико не помаже.

Она је умрла заборављена. Њена кућа пропада заборављена, 145 година после ње.

Наставак: Модернисти и песници прве Југославије — Исидора Секулић, Бранко Миљковић, Милан Ракић, Милутин Бојић, Бранко Радичевић