Tek je svanulo. Budna sam, ali se pravim da spavam ne bih li zaradila koji minut sna više. Ipak, mom trogodišnjem detetu ne promiče ništa. Odmah skače na mene i počinje da plače. Ili, što bi mi odrasli voleli da kažemo kenka, cmizdri…
Pokušavam da je zagrlim: „Šta je bilo?”
Ignoriše me i počinje još glasnije da plače.
„Zašto si tužna?”
Sad počinje još jače da vrišti i da me udara.
„E pa, ja ne želim da budem pored nekog ko me udara i viče na mene” kažem, ustajem i odlazim do kupatila.
Ona me prati uz vrisku i bacanje.
Ali, kao odrasla osoba, definitivno bi trebalo da znam da pitati trogodišnje dete „Zašto si tužan?” nema ama baš nikakvog smisla.
Dečja osećanja su stvarna
Roditelji zapravo imaju veoma često običaj da potpuno ignorišu ono što dete oseća. Dete vrišti jer ne želi da obuče duks zato što mu je vruće, ili plače jer se poseklo na papir, a roditelj nehajno pogleda govoreći da „to nije ništa”.
Ovakav odnos prema dečjim osećanjima jedna je od prvih tačaka razilaženja u komunikaciji. Priznavanje dečjih osećanja kao stvarnih i važnih od suštinskog je značaja za izgradnju dobre komunikacije u budućnosti. Ne umanjivanje njihovog značaja. Ne zanemarivanje. Čak ne ni pokušaji da se problem odma reši ili objasni. Jednostavno, priznavanje njihove važnosti.
Postoje četiri načina da roditelji ovo urade. Mogu jednostavno posmatrati dete i pažljivo ga slušati. Mogu ponuditi jedno jednostavno: „shvatam” ili „uh, da, razumem”. Mogu identifikovati osećanje da bi dete videlo da su razumeli. Ili mogu pomoći detetu tako što će reći nešto poput: „Zar ne bi bilo sjajno da je uvek dovoljno toplo da ne moramo da nosimo duks?” ili „Što bi bilo super da osmislimo čarobnu mašinu koja će lečiti posekotine od papira!”
Deca možda ne razumeju sopstvena osećanja
Posebno budite oprezni kada koristite reč „zašto”. Postoje deca koja bez problema mogu da objasne svoja osećanja, ali je mnogo više onih kojima ta uopšte nije lako. Za njih, ovo pitanje stvari može učiniti još težim: kao da nije dovoljno što su već uznemireni, sada moraju da analiziraju uzrok i roditelju ponude neko razumno objašnjenje. A znate li šta im je najveći problem? To što veoma često ne umeju da identifikuju razlog svoje uznemirenosti. U drugim situacijama izbegavaju da kažu istinu jer se boje da će u očima roditelja to izgledati nedovoljno značajno („nije valjda da zbog toga plačeš?”)
Deci je potrebno da se njihova osećanja priznaju i poštuju kao i osećanja odraslih, a ne da se, zbog našeg pogleda na stvari, ona zanemaruju i umanjuju. Da li je baš bilo neophodno da ja saznam tačan razlog zbog kog je moje dete tužno da bih pokazala razumevanje za njena osećanja? Znala sam da je tužan, ali umesto da pokušam da razumem, odmah sam požurila da rešim problem plakanja nekakvim objašnjenjem.
Možda je plakala jer je probudila buka iz komšijskog stana. Možda je opet ružno sanjala. Možda joj je bilo hladno ili vruće. Možda je plakala jednostavno jer deca to rade, čak i bez nekog očiglednog razloga. Svojim postupkom ja sam pokušala da je utešim, ali na pogrešan način. Zar je bilo važno ZAŠTO, ili joj je jednostavno trebala uteha, umesto ispitivanja?
Zašto ume da zvuči i kao optužba
Kada sam počela da slušam sebe, shvatila sam da prečesto koristim to „zašto” kada reagujem na dečje isapade. Zašto plačeš? Zašto si tužna? Zašto se smeješ? Zašto si to uradila?
U našim najmračnijim trenucima, to „zašto” zapravo postaje optužba. Zašto nisi rekao da ti treba pomoć oko domaćeg zadatka? Zašto si polomio olovke? Zašto si zaboravio da izvedeš psa? Zašto si to uradio svojoj sestri?
Ovakva pitanja stavljaju decu u nemoguć položaj. Ili će se povući u sebe, ili će pokušati da se brane, traže izgovor, okrive nekog drugog. Ništa od svega toga neće pomoći da se problem reši.
Jednostavno isključite to pitanje
Pokušajte da priznate dečja osećanja umesto da ih preispitujete. Meni se tog istog jutra ukazala prilika. Dok sam pripremala doručak, uletela je u kuhinju i viknula „Pada kiša” rasplakavši se.
Umesto: „Zašto si tužna?” ili „Nije valjda da se tako velika devojčica plaši kiše”, rekla sam:
„Tužna si jer pada kiša.”
„Da.”
„Ponekad zvuk kiše može biti malo strašan?”
„Da.”
Privukla mi se u zagrljaj i pitala da li mogu da joj čitam knjigu.
Jednostavno pokažite da je to što osećaju veliko i važno, ma koliko vama izgledalo malo i beznačajno.