Jedne tihe letnje noći, dok je mesec čuvao nebo, jedna učiteljica je zaspala sa knjigom u ruci i snom u srcu. U snu se pojavila škola… Na ulazu je pisalo: “Dobro došli, najbolji đaci – oni koji uče srcem, dušom, maštom i hrabrošću”.
Ta škola nije birala đake po ocenama, već po radoznalosti, dobroti i snazi da nikad ne odustanu.
Znanje je bilo kao igra — ali igra koja uči kako da postaneš dobar čovek, da misliš svojom glavom i koristiš pamet za dobro.
U njoj su zidovi pričali bajke, pametna tabla je crtala sama, tablet uređaji su otvarali svetove nauke i bajke jednim dodirom. Knjige su šaputale: “Ti to možeš.“
Svaka učionica imala je virtuelna vrata kroz koja su đaci ulazili u istoriju, svemir ili podmorske dubine.
Učitelji su svakog jutra govorili:
“Ove tehnologije nisu zamena za vas, već alat koji će pomoći vašim idejama da polete.“
U toj školi se slavilo svako pitanje, cenila svaka greška, a znanje je bilo svetlost koju su zajedno palili — učitelji i njihovi đaci.
Kada se učiteljica probudila, znala je:
“Takva škola može postojati (postoji) i nije daleko: počinje svakog dana kada verujemo u decu, znanje i u budućnost.
Potrebni su samo jedan san, jedan učitelj/učiteljica i mnogo dečjih srca.
Ne zaboravimo, dečije srce je kao zvezdana kutijica koju anđeli otvore svako jutro pre nego što se sunce pojavi. U njima snovi nisu zaboravili da lete.
Autor: Sanela Drača