Изазови наставничког посла су велики. Они који нису радили тај посао то не могу да знају и не треба им ни замерати. Али поред одговорности коју сваки наставник носи за образовање својих ђака, ту је и из године у годину обимнији бирократски посао који полако од едукатора прави административне раднике.
Е сад, кад све то сагледате, чак и овако поједностављено, звучи доста изазовно. А знате ли да постоје и они учитељи који сав тај посао истовремено раде у комбинованом одељењу, радећи са више генерација, па чак и са предшколцима?
Таква прича долази нам од Јелене Бабић, професора разредне наставе и педагошког саветника у ОШ “Милић Ракић Мирко“ из Прокупља. Јелена је и добитница признања за Најбољег едукатора у Србији, али и учитељица која с поносом за себе каже да је сеоска учитељица и да, кад би опет бирала, не би ништа урадила другачије.
С њом разговарамо о томе какву подршку имају мале сеоске школе и истурена одељења на која су, чини се, заборавили они који треба да на њих мисле.
Као учитељица у малој школи радите већ неколико деценија, али врло успешно и предано. Како бисте описали рад у издвојеном одељењу, у малој средини?
У сеоској школи радим скоро деветнаест година. За себе могу са поносом да кажем да сам сеоска учитељица. Немам предрасуда према томе што радим на селу и када би поново требало да бирам између села и града, изабрала бих село. Рад у издвојеном одељењу није нимало лак, поготово што ја пар година заредом радим са сва четири разреда и са предшколцима. Али, с друге стане, није ми тешко. Имам свој начин рада и заиста се трудим да та деца имају једнаке услове за образовање као и деца у градским школама. Ми функционишемо као једна права, мала породица. Заиста су дивна деца, мало другачија од деце у граду. Имају више поштовања, искрени су, предани. Са родитељима, такође, имамо одличну сарадњу. Поштујемо се и излазе ми у сусрет за сваки пројекат и све што радим. Заједничким снагама за добробит деце трудимо се да им створимо што боље услове за рад.
Да ли мислите да су деца из села данас другачија од оне која одрастају у граду? Шта су предности које имају, а који су недостаци?
Деца су деца. Било да одрастају на селу или у граду. Сматрам да су данас готово једнаки јер је утицај технологије велики и на једне и на друге. У чему се разликују? Деца са села знају шта је рад, ред, дисциплина. Још увек постоји поштовање према старијим члановима породице, још помажу у кућним пословима, пословима на пољу, у њиви. У разговору са њима видим да им је то део свакодневице и да им не пада тешко. Неки родитељи, да би им скренули пажњу од телефона и учинили их одговорнијим дају им за задатак бригу о домаћим животињама. Они прихватају своје обавезе, али и редовно извршавају све оно што се од њих захтева у школи.
Деца у граду су превише заштићена. Родитељи се труде да им што више олакшају живот, па некад, сматрам, и не увиђају колику грешку праве. Деца треба самостално да се боре за своје место у друштву, да имају обавезе које морају испуњавати, да самостално решавају своје дечје проблеме, да некада и покисну и да се наквасе и упрљају патике блатом…
Деца уче путем открића и тако најбоље памте, а како ће се то десити, ако родитељи све ураде уместо њих?
Има ситуација када ми искрено кажу да неки домаћи задатак нису завршили јер су се заиграли напољу, правећи бункер. Искритикујем их, али више по службеној дужности него изистински. Јер ми је дражи тај њихов бункер од било ког домаћег задатка, кад знам да су провели квалитетно време напољу, да се друже и кроз игру уче.
Деца у граду су некако и отуђена, преотерећена разним активностима, док су ђаци на селу једна мала породица, и како им често кажем морају да брину једни о другима. То се много одражава на њихов карактер.
Имају ли мале школе подршку која им је неопходна и шта вам највише недостаје?
Искрено, када сам ја ушла у моју школу то је била школа белих зидова. Годинама сам стварала оно што имамо данас. Прво сам од својих књига, а касније и од разних донација, оформила библиотеку, која данас броји преко 1000 наслова. Када сам добила награду за Најбољег едукатора Србије учионицу сам опремила белом таблом, набавила лаптоп, штампач, бежични микрофон. Тек претпрошле године смо добили интернет и пројектор. Трудила сам се свим силама да моја школа буде школа у којој ће деца имати услове за рад као и деца из градске школе.
Неку велику подршку и немамо. Све што ми треба морам сама да набавим. Сваке године ми излазе и локалне фирме у сусрет, па ми донирају оно што сматрам да ми је неопходно.
Шта нам недостаје? У први мах рекла бих ништа, али кад боље размислим много тога немамо. За наставу физичког готово ништа сем лопти, које сам, поново, добила преко донације. Фале нам струњаче, чуњеви, обручи… То су можда ситнице, али деца су ускраћена за квалитетне часове физичког васпитања када је зима и лоше време напољу.
Они немају могућности да се баве ваннаставним активностима, као деца у граду. Родитељи не могу да их свакодневно воде у град и то је недостатак који бисмо могли једино адекватном опремом надоместити.
Шта бисте издвојили као највећи изазов наставничке професије?
За ово питање сам се мало замислила. Данашња деца, наши ученици су деца која буквално не испуштају мобилне телефоне из руку. Велики је изазов пред нама, наставницима, како да их заинтересујемо за наставне садржаје које уче у школи, како да савладају исте без потешкоћа, како да их приволимо да читају књиге, да сами истражују, да се едукују. Изазов је, како их “наговорити” да ограниче коришћење дигиталних уређаја. Изазов је и створити од њих добре и поштене људе, јер је евидентан негативни утицај дигиталних медија на млађу популацију. Није наш задатак да их научимо само да пишу, читају и рачунају, већ да код њих развијемо позитивне људске вредности и да их научимо да цене и поштују, како себе, тако и друге. То је још један од већих изазова данашњице. И морамо им усадити и то, да није важно да сви имају све петице, оцена није мерило знања, важно је да свако напредује у складу са својим способностима, да су здрави, поштени и вредни, а све остало долази само по себи.