Они које именом зовеш не зову се тако од оног дана када си се ти родила. Нису ни постајали бољи, и увек изнова најбољи, само зато што си се ти родила. Онима које именом зовеш не прескаче срце на сваку твоју сузу, и не спавају будни јер мало си била врућкаста кад си пошла на спавање. Они који именом зовеш нису били до пакла и назад оног дана кад те у делићу секунде а комаду вечности нисмо видели на тобогану са кога си се до пре само секунд спуштала. Онима које именом зовеш не зауставља се свет када се твој узбурка, нити им је сопствена кожа тесна када се сама мораш изборити са неправдама првих ветрењача. И они не могу да ухвате срећу коју ја јесам, ето само зато што се ти смејеш, радосна си и здрава. Онима које именом зовеш није срце изван тела када нисмо заједно, није ни у петама када нову слободу освајаш, нити ће га попут лаве преплавити понос кад год направиш нови искорак у љубав, доброту, људскост, лепоту.
Нису ни они које именом зовеш остајали будни већ ко зна коју ноћ за редом да би пратили твој дах и чували твој сан, ни заборављали да узму који залогај већ нахрањени твојим постојањем, и у свему томе били преплављени снагом, срећом, осмехом и енергијом створеном право ниоткуда. Нису из корена мењали своје животе, навике, оно што уносе и у своја тела и у своје душе и у своје мисли, јер то је тело, душа И мисао који ће хранити тебе. Они које именом зовеш неће те водити ка твојим сновима а склонити се иза сцене како би само ти била звезда вечери. Неће желети да си боља од њих, неће то бити мерило њиховог успеха и неће осећати победу кад си ти на трону.
И још нису, они које именом зовеш, живели од чекања до чекања – да буду две цртице, да откуца срце, да те имам у рукама. Да видим на кога личиш, да добијем осмех, побројимо зубиће, направиш корак. Да Чича Глиша добије главу, руке и ноге. Да падне температура. Па тамо некад, да чујем кључ у брави у ситне сате. Да на сату видим да касниш само минут а не 40 јер заклела бих се да је баш толико.
И сва та имена, временом, престајаћеш да дозиваш. Трагаћеш за неким новима, и тебе ће пронаћи неки нови, и све тако редом, како растеш и мењаш светове. Бићете једни са другима док вам се допада сопствени одраз у очима оних других. То је тако. Увек са условима за љубав, често и са роком трајања, са огољеним само слојем себе или два.
И зато ми увек кажи само – мама… Јер кад ми кажеш “мама”, све си ми рекла. Чујем и хвала и извини и волим те највише баш онда када то не изговорим, и требаш ми још дуго, дуго и буди ту за мене. Јер кад кажеш “мама”, тако лако и снажно и звонко, ту се негде чује и љубав, вечност, море, ветар, и ноте, плес, загрљај, постојаност, непресушност. И кад кажеш “мама”, уобразим се што сам то баш ја, јер само се ја могу одазвати. И кад ти будеш мама, и тад ме тако зови, бар то једном дневно, јер некада си ме тако дозивала.. па, не мање од педесет пута дневно. Толико их на свету има а као да је једна, без та четири слова не бивају ни први бебећи слогови, неспретно исписане прве речи, спеване риме ни телефонски именик.
Јер кад кажеш “мама”, сви ће то разумети. Нема на свету баш много таквих речи.
А мени увек кажу – немој много унапред да тврдиш како ћеш ти сигурно нешто, и шта никада нећеш, и шта ћеш другачије од других, јер одустане се успут од неких ствари, у неким годинама. А ја ипак, ево, усудићу се и рећи ћу ти – немој ме именом звати, баш ти се нећу одазвати. Именом када ме дозовеш, ван шале и нехата, заболи ме, растужи ме, скине чаролију и некако као да хоће да ме удаљи од тебе.
И зато, немој ме звати именом. Пиле мамино. Зови ме само – мама.
Хелена К.