Oni koje imenom zoveš ne zovu se tako od onog dana kada si se ti rodila. Nisu ni postajali bolji, i uvek iznova najbolji, samo zato što si se ti rodila. Onima koje imenom zoveš ne preskače srce na svaku tvoju suzu, i ne spavaju budni jer malo si bila vrućkasta kad si pošla na spavanje. Oni koji imenom zoveš nisu bili do pakla i nazad onog dana kad te u deliću sekunde a komadu večnosti nismo videli na toboganu sa koga si se do pre samo sekund spuštala. Onima koje imenom zoveš ne zaustavlja se svet kada se tvoj uzburka, niti im je sopstvena koža tesna kada se sama moraš izboriti sa nepravdama prvih vetrenjača. I oni ne mogu da uhvate sreću koju ja jesam, eto samo zato što se ti smeješ, radosna si i zdrava. Onima koje imenom zoveš nije srce izvan tela kada nismo zajedno, nije ni u petama kada novu slobodu osvajaš, niti će ga poput lave preplaviti ponos kad god napraviš novi iskorak u ljubav, dobrotu, ljudskost, lepotu.
Nisu ni oni koje imenom zoveš ostajali budni već ko zna koju noć za redom da bi pratili tvoj dah i čuvali tvoj san, ni zaboravljali da uzmu koji zalogaj već nahranjeni tvojim postojanjem, i u svemu tome bili preplavljeni snagom, srećom, osmehom i energijom stvorenom pravo niotkuda. Nisu iz korena menjali svoje živote, navike, ono što unose i u svoja tela i u svoje duše i u svoje misli, jer to je telo, duša I misao koji će hraniti tebe. Oni koje imenom zoveš neće te voditi ka tvojim snovima a skloniti se iza scene kako bi samo ti bila zvezda večeri. Neće želeti da si bolja od njih, neće to biti merilo njihovog uspeha i neće osećati pobedu kad si ti na tronu.
I još nisu, oni koje imenom zoveš, živeli od čekanja do čekanja – da budu dve crtice, da otkuca srce, da te imam u rukama. Da vidim na koga ličiš, da dobijem osmeh, pobrojimo zubiće, napraviš korak. Da Čiča Gliša dobije glavu, ruke i noge. Da padne temperatura. Pa tamo nekad, da čujem ključ u bravi u sitne sate. Da na satu vidim da kasniš samo minut a ne 40 jer zaklela bih se da je baš toliko.
I sva ta imena, vremenom, prestajaćeš da dozivaš. Tragaćeš za nekim novima, i tebe će pronaći neki novi, i sve tako redom, kako rasteš i menjaš svetove. Bićete jedni sa drugima dok vam se dopada sopstveni odraz u očima onih drugih. To je tako. Uvek sa uslovima za ljubav, često i sa rokom trajanja, sa ogoljenim samo slojem sebe ili dva.
I zato mi uvek kaži samo – mama… Jer kad mi kažeš “mama”, sve si mi rekla. Čujem i hvala i izvini i volim te najviše baš onda kada to ne izgovorim, i trebaš mi još dugo, dugo i budi tu za mene. Jer kad kažeš “mama”, tako lako i snažno i zvonko, tu se negde čuje i ljubav, večnost, more, vetar, i note, ples, zagrljaj, postojanost, nepresušnost. I kad kažeš “mama”, uobrazim se što sam to baš ja, jer samo se ja mogu odazvati. I kad ti budeš mama, i tad me tako zovi, bar to jednom dnevno, jer nekada si me tako dozivala.. pa, ne manje od pedeset puta dnevno. Toliko ih na svetu ima a kao da je jedna, bez ta četiri slova ne bivaju ni prvi bebeći slogovi, nespretno ispisane prve reči, spevane rime ni telefonski imenik.
Jer kad kažeš “mama”, svi će to razumeti. Nema na svetu baš mnogo takvih reči.
A meni uvek kažu – nemoj mnogo unapred da tvrdiš kako ćeš ti sigurno nešto, i šta nikada nećeš, i šta ćeš drugačije od drugih, jer odustane se usput od nekih stvari, u nekim godinama. A ja ipak, evo, usudiću se i reći ću ti – nemoj me imenom zvati, baš ti se neću odazvati. Imenom kada me dozoveš, van šale i nehata, zaboli me, rastuži me, skine čaroliju i nekako kao da hoće da me udalji od tebe.
I zato, nemoj me zvati imenom. Pile mamino. Zovi me samo – mama.
Helena K.