Taj tip vaspitanja kakav sam ja imao zove se „turski tuševi“. Otac previše strog, majka preterano nežna. Sad ćete reći – kako neko može biti preterano nežan? Može. Da se pretera u ljubavi, to ne može, jer ljubavi nikad dovoljno. Ali nežnost i ljubav nisu sinonimi. A preterana nežnost nije dobra.
A što turski tuševi? Pa hladna i topla voda. Otac istuče, a majka privija, daje čokoladu… To nikako nije dobro. Dete bi trebalo da može da se identifikuje sa oba roditelja. Oni nisu isti, ali trebalo bi da imaju slično vaspitanje. Zato kažu pedagozi – umereno strog ili umereno nežan I OTAC I MAJKA. Nikako jedno ovako, drugo onako.
Ja sam bio veoma buntovan mladić. Buntovan prema ocu. Ali je on bio mudar. Kada sam imao 14 godina doneo mi je jednu svesku i rekao: „Piši!“. Pitao sam šta treba da pišem. „Piši svakog dana šta radiš. I ne samo šta radiš, nego i šta misliš i šta osećaš.“ Vrlo dugo sam pisao taj dnevnik, čak 10 godina. To mi je pomoglo da se bavim književnošću. Ja sam u Akademiji nauka u odeljenju za književnost, a ne za medicinu. Ljudi se tome čude. Kad sam tako danima pisao, tako se i stil popravljao. Kad pogledam unazad godinu dana nešto što sam pisao, uviđao sam kakav sam bio i šta bih bolje. Ne treba, kada se unazad osvrćete, da gledate samo fotografije da bismo videli kakvi smo bili. Treba psihički i duševni život videti, jer je cilj popravljanje.
Govori: Vladeta Jerotić, za emisiju TV Lica