ЈЕРОТИЋ: Који је услов да се дете развије у самосталну и зрелу личност

Сигурност и значај

Неуротичар је човек који је у развоју свога осећајног живота спречен оштећењима која је доживео поступцима хладних, незаинтересованих, потцењивачких, у основи несигурних и неуротичних родитеља, или оних који замењују родитеље. Наравно, не само оваквих родитеља. Потреба човека да се осећа сигуран и значајан јача је и од сексуалног нагона. Ако је ова потреба рано фрустрирана, неће бити ништа чудновато ако се и сексуални нагон погрешно развије.

Развој оваквог детета, неумитном логиком свирепих збивања у његовој околини, за које родитељи често и нису криви, јер су и сами болесни, опредељен је, како Адлер каже, једним фиктивним циљем, чија је осовина неутољива потреба за признањем и важењем. Није притом битно да ли ће се овакав неуротичар развијати зачаурен у свој свет фантазија, дневних сањарења, удаљен од стварног живота страхом од понављања доживљених траума у детињству или ће покушати неумереном и увек лоше усмереном агресијом да се ослободи овог неподношљивог осећања несигурности и слабости.

Битно је у овоме неуротичном развоју то што је такав субјект увек окренут прошлости, уместо садашњости, јер су његове неиспуњене жеље за признавањем у прошлости, а не у садашњости. Увид у апсолутну немогућност да се прошлост поново доживи њему готово увек недостаје. Друга карактеристика неуротичара произлази из прве.

Слобода да човек буде свој

Услов за развој самосталне и зреле личности је у доживљеном и проживљеном осећању сигурности и признања у детињству. Ако тога није било, неуротичар ће непрестано касније тежити да добије признање од спољњег света, а не од самог себе.

Веће несреће за личност човека нема. Ако се неко непрестано труди да задобије милост и признање своје околине (овде, наравно, није реч о потреби нормалног човека за признањем своје стварне вредности), немајући поверење у самог себе, сви су услови да се развије у ропску и несамосталну личност од које ни друштво не може имати никакве користи.

Ако бисмо се на крају упитали за социолошке узроке пораста неуроза у савременом свету, онда свакако долазимо до проблема структуре друштва које формира и породицу од које зависи развој појединца у њој. Тоталитарни режими, с једне стране, којима и није циљ развијање самосталних личности, и анархична демократија, с друге, у којима беспоштедна конкурентска борба повећава страх и несигурност – плодно су земљиште на коме успева неуроза.

Само таква заједница и друштво који, по Фромовим речима, пружају појединцу најбоље шансе за развијање свих његових могућности, превазићи ће већ постигнуту човекову “слободу од” отварајући перспективе “слободи за” тј. слободи да човек буде свој, да буде продуктиван и потпуно пробуђен.

Владета Јеротић