Sigurnost i značaj
Neurotičar je čovek koji je u razvoju svoga osećajnog života sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, potcenjivačkih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja, ili onih koji zamenjuju roditelje. Naravno, ne samo ovakvih roditelja. Potreba čoveka da se oseća siguran i značajan jača je i od seksualnog nagona. Ako je ova potreba rano frustrirana, neće biti ništa čudnovato ako se i seksualni nagon pogrešno razvije.
Razvoj ovakvog deteta, neumitnom logikom svirepih zbivanja u njegovoj okolini, za koje roditelji često i nisu krivi, jer su i sami bolesni, opredeljen je, kako Adler kaže, jednim fiktivnim ciljem, čija je osovina neutoljiva potreba za priznanjem i važenjem. Nije pritom bitno da li će se ovakav neurotičar razvijati začauren u svoj svet fantazija, dnevnih sanjarenja, udaljen od stvarnog života strahom od ponavljanja doživljenih trauma u detinjstvu ili će pokušati neumerenom i uvek loše usmerenom agresijom da se oslobodi ovog nepodnošljivog osećanja nesigurnosti i slabosti.
Bitno je u ovome neurotičnom razvoju to što je takav subjekt uvek okrenut prošlosti, umesto sadašnjosti, jer su njegove neispunjene želje za priznavanjem u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Uvid u apsolutnu nemogućnost da se prošlost ponovo doživi njemu gotovo uvek nedostaje. Druga karakteristika neurotičara proizlazi iz prve.
Sloboda da čovek bude svoj
Uslov za razvoj samostalne i zrele ličnosti je u doživljenom i proživljenom osećanju sigurnosti i priznanja u detinjstvu. Ako toga nije bilo, neurotičar će neprestano kasnije težiti da dobije priznanje od spoljnjeg sveta, a ne od samog sebe.
Veće nesreće za ličnost čoveka nema. Ako se neko neprestano trudi da zadobije milost i priznanje svoje okoline (ovde, naravno, nije reč o potrebi normalnog čoveka za priznanjem svoje stvarne vrednosti), nemajući poverenje u samog sebe, svi su uslovi da se razvije u ropsku i nesamostalnu ličnost od koje ni društvo ne može imati nikakve koristi.
Ako bismo se na kraju upitali za sociološke uzroke porasta neuroza u savremenom svetu, onda svakako dolazimo do problema strukture društva koje formira i porodicu od koje zavisi razvoj pojedinca u njoj. Totalitarni režimi, s jedne strane, kojima i nije cilj razvijanje samostalnih ličnosti, i anarhična demokratija, s druge, u kojima bespoštedna konkurentska borba povećava strah i nesigurnost – plodno su zemljište na kome uspeva neuroza.
Samo takva zajednica i društvo koji, po Fromovim rečima, pružaju pojedincu najbolje šanse za razvijanje svih njegovih mogućnosti, prevazići će već postignutu čovekovu „slobodu od“ otvarajući perspektive „slobodi za“ tj. slobodi da čovek bude svoj, da bude produktivan i potpuno probuđen.
Vladeta Jerotić