Код деце је врло важно разликовати спонтану од реактивне агресије и не кажњавати сваку дечју агресију погрешно верујући да је она смишљена. Најранији облик „агресије“ јесте детиње викање као последица физиолошког одвајања од мајке и првог контакта са ваздухом, као и дететове зависности од околине. Обадва фактора утичу на значај функције дисања и коже као зависне, контактне површине, па обољења од астме и кожне болести први су психосоматски знаци поремећаја. Ако први агресивни апел одојчета не нађе одговор у спољашњем свету или добије погрешан одговор, може да се развије „примарно шизоидна агресија“ која касније ствара разне криминалне типове, са деструктивним тежњама, без стида и осећања кривице.
Даљи развој агресије настаје у оралној фази детета са појавом првих зуба, дакле са могућношћу уједања. Негативно држање мајке у тој фази може да доведе до повраћања детета или других сметњи при гутању. Добар део оралне агресије је потпуно нормалан, чак и када дете хоће мајку из љубави да „поједе“, што одговара његовој жељи за потпуним поседовањем мајке. Неиспуњење ове жеље изазива протест, који је неопходан за развој функције Ја и пробе реалности. Агресија је овде мотор за развој Ја. Ако дете у тој фази не доживи доказе поуздане љубави мајке, може да настане неуротична и деструктивна агресија у облику зависти, пожуде, жеље за претераним поседовањем, али и очајања и мржње према себи.
Не можемо описивати даље фазе развоја агресије у аналној, гениталној фази, у добу латенције и у пубертету. Да још поменемо само природну агресију детета у фази навикавања на чистоћу и грешке родитеља у овом добу које могу да доведу до продуженог ноћног мокрења, ноћног страха или других облика дететовог пркоса, овога пута све као реакција на агресију родитеља. Свим родитељима са више деце позната је исто тако и агресија детета према браћи и сестрама. И ова агресија се, најпре, не схвата као патолошка, али због лоших поступака родитеља она може да се временом претвори у непрестано осећање зависности, болесног ривалства и борбе за повлашћеним положајем. Неиживљена и на овај начин извитоперена агресија детета постепено постаје једна од сталних црта будуће одрасле личности која онда преноси своја лоша искуства из родитељског дома на нову околину, школу, радно место, брачног друга и своју породицу. Тако се круг агресије затвара и у једном тренутку имамо посла са болесним друштвом, какво је Ерих Фром детаљно описао у својим књигама.
Сходно лошим искуствима и фрустрацијама у раном детињству, одрастао човек углавном развија два типа агресије. Једна је реактивно-дефанзивна агресија као одбрамбени страх са цртама пасивности, претеране зависности, страха од казне и губитка објекта, у крајњој линији са цртама конформизма; друга је активно-деструктивна агресија са субјективним доживљавањем непријатељства, асоцијалним ставовима према друштву и тежњама ка разарању. Обадва типа агресије произлазе из поремећеног тока нормалне, развојне идентификације у детињству, наместо које се развија одбрамбена, реактивна идентификација, па нужно морамо обадва типа сматрати неуротичним, дакле болесним.
И сексуални нагон и агресија, вероватно обадва ендогено дата, уграђени су у сам стожер наше личности. Најпре од вештине и мудрости родитеља, а касније од друштва зависи какав ће развој да отпочну ова два нагона. Човек је на вечитој клацкалици могућности, истовремено отворен и угрожен супротним могућностима развоја – може постати стваралац који ће обогатити свој живот и живот своје околине, али и неуротик, болесно плашљив или болесно деструктиван (и самодеструктиван) који ће осиромашити и уништити и свој живот и живот своје околине.
Владета Јеротић