Roditelji se često žale da njihova deca zahtevaju mnogo pažnje, i to je zaista tako, ali sreća je da im u stvari treba manje pažnje nego što zahtevaju.
Međutim, većina roditelja to ne zna i u nekom trenutku shvati da je pet do dvanaest jer primete da njihovo dete nikada ne dobije dovoljno i da nikada neće biti zadovoljno. To je većinom zbog toga što deca žele da budu viđena, ali većinu vremena zapravo su samo posmatrana. Mnogi roditelji dođu do toga da im nevoljno posvećuju pažnju jer bi radije nešto čitali ili radili nešto drugo. Ali deca su se dotad već navikla na njihovu neprestanu pažnju i postala su od nje zavisna. Ako poneka majka zbog toga u sebi oseća agresivnost, to je zdrava reakcija.
Mi želimo da neprestano budemo dragoceni svojoj deci, a ako osetimo blokadu u međusobnom kontaktu, postanemo agresivni jer se odmah osetimo manje vrednima. Pritom, ne vidimo jednostavnu činjenicu, a to je da deci apsolutno nije nužno da mi neprestano idemo iznad svojih granica.
Mogu samo da ponovim: deci to zaista nije potrebno.
U prvih šesnaest ili sedamnaest meseci to im treba, ali nakon toga treba svom detetu znači da govorite ,da“ sebi, svojim sopstvenim potrebama. To nema nikakve veze s tim da mi odbijamo svoje dete i da smo hladni prema njemu, već se radi isključivo o tome da pazimo na sopstvene potrebe. Radi se o tome da sam ja čovek, ne samo otac ili majka, i da niti želim niti sam u stanju da neprestano opslužujem svoje dete.
Kao dobar primer za to može nam poslužiti sledeća priča: jedna majka je dobila izvrsnu poslovnu ponudu, pa je otac na tri godine preuzeo kućne poslove. Detetu je tada bilo dve i po godine. Roditelji su došli kod mene na savetovanje jer se otac osećao odbijeno kao muškarac, a njegova žena nije znala kako da se nosi s tim. Ona je to ovako opisala: „Kada između 18 i 19 sati dođem kući s posla, moj sin me već čeznutljivo čeka i želi da mi ispriča sve što je tokom dana doživeo. Pritom zahteva svu moju pažnju, upravo me opseda sve dok ga u nekom trenutku ne odnesem u krevet, pri čemu ponekad sama zaspim. Ne želim da zamolim muža da ga odnese u krevet jer tada bih sigurno dobila argument da po cele dane nisam tu i skoro više uopšte ne provodim vreme sa sinom.“
Rešenje ovog problema moglo bi biti da majka uzme sina za ruku i neko vreme ga sluša, a zatim ga pusti i kaže mu da sada želi da razgovara s njegovim ocem. Žene često pitaju neće li se dete tako osećati odbijeno ili se razljutiti, što je vrlo verovatno, ali neće dugo trajati – maksimalno četiri dana. Sin će, naravno, imati apstinencijske krize kada mu se oduzme njegova droga i to je u početku strašno. U takvoj situaciji majka jednostavno treba da sedne na kauč pored oca. Kada sin nakon nekoliko minuta oseti da je među njima sve u redu, sledećih dana će sedati između roditelja, a zatim pored njih. Upravo bi tako trebalo da bude.
Naime, dvogodišnja deca nemaju pojma kako bi trebalo da bude. Ona znaju samo kako je bilo dosad: znaju da imaju roditelje koji su uvek bili u za njih i posvećivali im sve svoje vreme. Međutim, u nekom trenutku roditelji moraju početi da menjaju situaciju i da proširuju svet iskustava svog deteta. Deca u principu nemaju problema s tim i takve situacije opušteno primaju na znanje barem nakon nekoliko dana.
Odlomak iz knjige „Pet temelja porodičnog života“, Jespera Jula