Kada je, prošle jeseni, u Beogradu gostovala čuvena dr Šafali Sabari, održavši tom prilikom predavanje u prepunoj sali Doma sindikata (za mene će se uvek tako zvati), publika je bila kao omađijana. Red smeha, red ozbiljnog preispitivanja, red olakšanja kad shvatite da niste jedini na svetu sa nekim problemom.
Od toliko korisnih stvari koje sam od nje čula, jedna mi se posebno urezala u pamćenje. I neizmerno me rastužila. Govoreći o nemoći roditelja kad se suoče s ponašanjem deteta na koje ne umeju da reaguju, dr Šafali je rekla:
„Koliko ste puta pomislili ‘ovo dete je nemoguće!’ ili ‘pobogu, pa zašto on to radi, šta s njim nije u redu?!’ ili ‘zašto ne može da sluša kad mu kažem?’ Zamislite samo, koliko je naš EGO VELIKI, kad nam je lakše da verujemo da nešto nije u redu sa detetom, nego sa nama i našim pristupom deci?“
A zaista je tako. Koliko je samo teško, preteško pomisliti „šta bi to JA trebalo da promenim, pa da me dete čuje?“ A koliko je samo lako okarakterisati dete kao bahato, razmaženo, malog teroristu ili nešto gore.
Da, uvek je najlakše bilo okriviti decu. Mnogo teže je poći od sebe i pokrenuti promenu. Bilo da ste roditelj ili nastavnik. Ili oboje.
Najbolji prikaz stanja u društvu u eri digitalnih tehnologija su komentari na portalima i društvenim mrežama. Tu je lako biti anoniman, a izneti stav. A taj stav je, baš ukratko: „Kakve veze ima ako se deca kod kuće i u školi nazivaju govedima i konjima? To nije opravdanje za loše ponašanje.“ Nije. Stvarno nije. Loše ponašanje treba da ima posledice. Ali, kao što je rekla Snežana Golić, jeste UZROK. Jer u društvu gde je TO normalno ne rastu emocionalno i socijalno zdrava deca. Rastu emocionalno osakaćeni mladi ljudi.
Na vest da je nastavnica engleskog u vrtiću ošamarila petogodišnjaka, stižu komentari podrške.
Na vest da je profesorka pretila učenicima batinašima, ovacije.
Niz se nastavlja u nedogled.
Nasilje prema deci se relativizuje, čak podržava. Odmah smo im, deci, iako ih ne poznajemo, nalepili etiketu maminih i tatinih sinova i znamo da su oni to sve zaslužili.
Mi, odrasli. Mi formirane ličnosti, ne znamo bolje od toga da kažemo „magarče jedan“. Ne znamo bolje od šamara. Ne umemo. Jedni druge tapšemo po ramenima i uveravamo da vređajući decu i udarajući ih nismo nigde pogrešili. Istovremeno, od njih očekujemo smernost i poštovanje. Dok mi imamo pravo da na ponašanja koja nam smetaju ili nas vređaju reagujemo – uvredama. Dok mi imamo pravo na „loš dan“. Deci se to pravo ne sme dati. Deca, nikako, nikad ne smeju sličnu uvredu izreći odraslom jer za to opravdanje ne postoji. Ali, ako pogrdne reči dolaze od onih koji bi trebalo da im budu autoritet, kod kuće ili u školi, imam novost za vas – deca neće postati bolja.
Neće, sve dok nasilju odraslih prema deci aplaudirate, a kad je obratno tražite najstrože kazne. A sve za šta želite da ih kaznite, oni su od nas čuli i videli. I pretnje i udarce i uvrede. SVE.
Da, od nas uče i kako se vređa i kako se izmiču stolice i kako se laže.
Jer, kad kažemo „nema veze, sine, odnećemo opravdanje od lekara, a mi ćemo na skijanje“ učimo ih da lažu.
Kad nastavnik to podrži, iako zna da sabere dva i dva, on je saučesnik u toj lekciji. Malo po malo, učimo ih kako se obaveze izbegavaju, kako se „na mufte“ dobija ono što želiš.
Kad ih nazovemo govedima, učimo ih da vređaju one koji ih nerviraju. Jer, ako tako rade autoriteti, onda je to način.
Kad ih udaramo jer smo nezadovoljni njihovim ponašanjem… moram li da objašnjavam čemu ih učimo?
Sve te lekcije, oni pamte. I sve nam dolaze na naplatu. Sa kamatom.
Ah, znam. Sve je počelo kad su deca dobila nekakva prava! Tad se sve srušilo. Slažem se. Srušio se generacijski trend odgoja ugnjetavane dece. Sad je za vaspitanje, umesto podizanja glasa i pruta, potrebna i nekakva veština, razumevanje dečjeg razvoja i povezivanje s detetom. I ono najteže – strpljenje.
I dok svi lamentiraju nad prošlim vremenima, kada je toliko bilo lako biti nastavnik i roditelj, pitam se samo – koliko će nam vremena biti potrebno još da shvatimo da su deca ništa drugo do ogledalo nas samih?
A odgovor na pitanje iz naslova? Kad obuzdamo ego i preispitamo sebe. Zato nikad.