Како учити децу да буду слободни грађани (ако просветни радници то у већини нису!)

август 28, 2019

Колумна: Сунђери и Креде
Аутор: Борис Јашовић

Богобојажљивост иде под руку с идолопоклонством, а повод им је страх. Исконски, егзистенцијални страх од смрти или губитка радног места, свеједно, али у сваком случају страх који се тешко отклања код богобојажљивих идолопоклонаца.

Страх и паметне људе с дипломама стеченим на високим школама неретко претвара у глупаке, и тера их да све ређе верују сопственим очима, а да све чешће рационализују наметнуто им веровање у опсене. Па уколико им Бог или Идол поручи да су последице битније од узрока, они то онда беспоговорно прихватају, убеђујући себе да ствари једино тако и стоје, те да за узроцима појава уопште не вреди трагати. Штавише, код људи се последице богобојажљивости (која иду под руку с идолопоклонством), често јављају у облику свесног пристајања на глупост, неретко зарад задовољења сопствених потреба посредством аминовања туђих циљева и интереса. Глупост иначе представља супротност мудрости, вели Александар Фелдман, један од даровитијих Фројдових ученика. А то другим речима значи да глуп човек, за разлику од мудрог, не познаје узроке стварима и појавама, како то у „Историји људске глупости“ исправно примећује Пол Табори.

Данас се човек труди да га узроци појава не занимају, што је посве карактеристично за свет брзине и буке у којем живимо. У таквој се ситуацији целовита слика света распада на комаде, док људи бивају обманути некохерентним парчићима „наметнуте“ им стварности. Обманути људи по дефиницији нису слободни јер су све мање своји, а све више нечији – туђи. Не верују сопственим очима јер мало тога знају, а пошто не знају или не желе да знају, они онда верују у оно што им ауторитети намећу.

Лаковерници притом могу бити вредни фах-идиоти и врсни познаваоци заната којим се предано и стручно баве. Па ипак је знање моћ, а не слепа вера! Премда. Тачно је и то да знање не мора увек бити разборито и опточено моралним нормама. (Ум није исто што и разум!) А уколико је томе управо тако – онда ни зрнца истинске слободе ту не мора бити, па ма колико дотични ум био блистав!

Управо би ово морало бити познато просветним радницима.

Тим Прометејима и проносиоцима луче образовања и васпитања! Људима који би морали бити грађани слободног духа и још слободнијих мисли. Али, авај, они то у приличном броју случајева нису!

Искуство вишедеценијског посматрања са учествовањем унутар различитих васпитно-образовних установа, уверило ме је у поражавајућу и тужну истину – да се једва 10 процената просветних радника може сврстати у ред слободних грађана! Преосталих 90 одсто чини тиху већину вредних и одговорних, али с друге стране богобојажљивих и шаблонизованих људи – неретко идолопоклонички настројених према ауторитетима. Такве ауторитарне личности (с тим у вези препоручујем Ериха Фрома за читање), тешко могу учити децу слободном мењању друштвеног поретка – на боље. Оно што им они највише могу понудити је слепа вера у ауторитете и слављење фахидиотизма као основне врлине „капиталистичког“ начина живота.

Последица оваквог образовања и васпитања јесте да ученици буду оспособљени за бављење појединачним дрветом, а не целом шумом. То јест, да буду оспособљени за солидне мајсторе у изабраној (или наметнутој) области, односно за маестралне притезаче шрафова на големој машини друштва, који се никада неће запитати на који начин функционише тај големи механизам у којем живе и раде?!

Међутим, ово не би требало да нас претерано зачуди, будући да ни гро просветних радника није одмакао даље од статуса лично одговорног грађанина који ради и плаћа порез, поштује законе, учествују у добровољним акцијама…, али нема воље, разума и петље да лош систем мења из корена. Чак и кад је свестан/свесна да ствари у друштву не штимају како треба, он/она тешко успева да пробије бедем стандардне рационализације са елементима предсрасуда и стереотипија на којем стоји да задатак просветног радника није да заједно с децом проналази путеве према праведнијем свету, већ да их подучава најбољим триковима помоћу којих се могу интегрисати у актуелни свет неправде, похлепе и манипулације. Пре свега јер из таквог света (наводно) излаза нема! Због тога тиха већина просветних радника овакав став (и свет) подупире личним непристајањем на промену, па није ни чудо што систем образовања и васпитања наликује вашаришту таштине.

Реч је о месту где лични интереси и ситни добици закриљују општи интерес ђака, професије и школе, где се директори претварају у предузетнике који школама управљају као што корпоративни менаџери управљају капиталистичким предузећима, и где се наставници неретко понашају као ривали који једни другима отимају фондове, одељења, повластице…

Поставља се стога питање, како у таквом систему лишеном хуманистичких сентимената, учити децу да буду слободни грађани који теже солидарности и општем интересу друштва у којем живе? Како, на крају крајева, учити децу да постану грађани оријентисани на правду, који критички сагледавају друштвене, политичке и економске подсистеме, баве се структурама које производе направду, и познају начине којима такве структуре треба мењати?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама