Ових дана вам је сигурно, без икакве сумње, на Инстаграму или ТикТоку искочио видео или чак ТВ прилог у ком се говори о дирљивој причи шпанског фудбалера Марка Кукуреље и тајни коју крије његова пуштена коса. Само, постоји један проблем с том причом – нити је фудбалер сам нити ико из његовог окружења икад изјавио тако нешто. Просто – неком је пало на памет да би таква прича могла постати вирална и пласирао је нешто што никад није изговорено. Све је стигло дотле да је чак и Јутарњи програм РТС-а направио прилог на ову тему, а да се нико од уредника није досетио да би причу можда требало проверити. Ако ћемо бити поштени, ни медији у многим другим земљама нису остали имуни на ову лаж, те су је пренели као истину, без провер.
Шта је заправо истина
Cucurella заиста има аутентичну и дирљиву породичну причу — само што она нема никакве везе са фризуром. Он и његова партнерка Клаудија Родригуез јавно су, више пута, причали о томе како је њиховом сину Матеу дијагностикован аутизам и колико је тај период био тежак за породицу. Без много подршке у почетку, учили су све сами, кроз сузе и несигурност, док нису схватили како да му помогну. На ову тему снимљен је и документарац за Prime.
То је права, потврђена прича. Оно што није потврђено — ни од њега, ни од Клаудије, ни од било кога из његове околине — јесте веза између те приче и његове косе.
Заправо, докази иду у сасвим супротном правцу. Cucurella је дугу, коврџаву косу носио откако је стигао на сениорску сцену — дакле и пре него што је Матео уопште рођен, што потврђују његове старије фотографије и објаве са друштвених мрежа. Порекло фризуре је, по његовим сопственим речима, сасвим другачије: мајка га је, заједно са братом, још у детињству подстицала да носи дугу косу, јер је тако могла лакше да их разликује и препозна на омладинским утакмицама. Он је ту причу испричао још 2024. године, много пре него што је вирална верзија са Матеом уопште настала.
О самој фризури као делу свог идентитета, рекао је отприлике следеће: људи виде његову косу и одмах знају да је то он, она је постала део њега, и да је ошиша, осећао би се као да је изгубио део себе.
Две истините приче — једна о фризури из детињства, друга о сину са аутизмом — неко је једноставно спојио у једну, емотивно много јачу нарацију. Само – лажну. И та нова, измишљена верзија се показала неупоредиво „продавнијом“ од било које од оригиналних.
Кад медији преносе непроверену причу
Оно што ову причу чини посебно занимљивим случајем није само то што је настала на ТикТоку — такве ствари настају свакодневно и углавном брзо утихну. Занимљиво је колико је дубоко продрла. Преношена је даље кроз портале, друштвене мреже, коментаре — све до тога да се нашла и у Јутарњем програму РТС-а.
Ту прича престаје да буде само симпатична урбана легенда о једном фудбалеру, а постаје нешто озбиљније: питање о томе колико је данас танка граница између „сви о томе причају“ и „то је потврђена чињеница“ — чак и за медије чији је посао управо та граница.
Зашто овакве ствари тако лако постају „истина“
Неколико механизама ради у прилог оваквим причама.
Прво, прича је емотивно савршена, а људима такве приче поправе расположење. Отац који мења навику због детета са аутизмом – па то је прича која дира нешто дубоко у нама, и управо зато је делимо без да проверимо да ли је тачна. Провера чињеница захтева тренутак дистанце, а емоција нас гура да ту дистанцу прескочимо.
Друго, звучи логично, а и већ постоји „костур“ на који се прича лако лепи. Cucurella заиста има препознатљиву косу. Заиста има сина са аутизмом о коме је јавно говорио. Када су та два истинита елемента већ позната публици, мозак врло лако прихвата и трећи, измишљени део који их повезује — јер се „уклапа“ у оно што већ знамо.
Треће, виралност награђује брзину, не тачност. Алгоритми друштвених мрежа не питају да ли је нешто тачно пре него што га прогурају у још хиљаду фидова — питају само да ли задржава пажњу. Прва верзија приче која погоди праву емоцију добија огромну предност у односу на било коју каснију исправку, колико год она била тачна.
И на крају, преношење делује као потврда. Када причу видимо на десет различитих места, мозак то тумачи као десет независних потврда — иако је у питању често само један извор који се десет пута прекопирао. Када ту причу онда пренесе и озбиљан медиј попут јавног сервиса, та лажна потврда добија још један, много тежи печат легитимности. Гледалац размишља: па ваљда су проверили, то је ипак медијски сервис.
Зашто је то заправо проблем
Могло би се рећи — па добро, какве везе има, прича је лепа, никоме не шкоди. Али шкоди, на неколико нивоа.
Прво, обесмишљава се права прича. Cucurella и Клаудија су храбро и искрено проговорили о тешком периоду прихватања дијагнозе, о сузама, о недостатку подршке. Та прича заслужује да буде испричана онаква каква јесте — не улепшана измишљеним детаљем који је, ако ћемо искрено, и сувишан, јер права прича је већ довољно снажна сама по себи.
Друго, и озбиљније: када јавни сервис, чији је задатак управо поверење публике, пренесе непроверену тврдњу као чињеницу, то није безазлен пропуст. То је ерозија онога што би требало да разликује уређиван медиј од анонимног ТикТок налога — а то је провера. Када се та разлика избрише, публика губи оријентир: ако чак ни јавни сервис не проверава, где онда уопште тражити поуздану информацију?
Треће, ово је само један безопасан пример механизма који се идентично користи и за много штетније садржаје — дезинформације о здрављу, политици, ратовима. Ако смо спремни да без икакве провере прихватимо и пренесемо причу о фризури једног фудбалера само зато што је „лепа и дирљива“, исти тај рефлекс нас чини подложним за много опасније манипулације, само обучене у другачију емоцију — страх, бес, огорченост.
Шта то говори о нама као друштву
Можда најпоштеније је признати да ово није прича само о „лаковерним људима на интернету“. То је прича о свима нама, у времену када је количина информација које свакодневно примамо толико велика да физички немамо капацитет да проверавамо сваку од њих. Провера чињеница захтева време, а ми га све мање имамо — или све мање желимо да га издвојимо, јер је лакше само кликнути „подели“ или ”лајк”.
Уосталом, ми често не делимо приче зато што су тачне, већ зато што нас нешто натерају да осетимо, или зато што потврђују слику света коју већ имамо. Прича о Cucurelli и сину уклапала се савршено у слику „спортисте као дивног човека“ коју смо баш тада, после титуле на Светском првенству, желели да видимо. Када прича дође у правом тренутку и погоди право осећање, критичко мишљење често остаје по страни.
И на крају, ово је и подсетник да одговорност не лежи само на појединачном кориснику који подели објаву без размишљања. Када озбиљни медији пренесу непроверену причу даље, они не само да шире грешку — већ је легитимишу, и тиме утиру пут следећој непровереној причи да прође још брже и лакше. Поверење се гради годинама, а губи се у тренутку када неко одлучи да је брзина важнија од провере.
Cucurellina коса остаје оно што је одувек и била — успомена на мајку која је хтела да разликује синове на терену. Прича о Матеу остаје оно што јесте — тешка, искрена и довољно снажна без икаквог додатка. А ми остајемо са питањем које би требало да нас прати сваки пут када пожелимо да кликнемо „лајк“ или ”подели”: да ли ово делим зато што је истинито, или зато што ми се свиђа како звучи?