Министар просвете Дејан Вук Станковић више пута је поменуо да држава планира да доведе стране универзитете у Србију како би омогућили конкуренцију државним, а онима којима “имају много мање пара” могућност да студирају на „бољем универзитету од наших“. Осим што оваква изјава представља комплетан недостатак поштовања према државним универзитетима, тешко да ће им представљати конкуренцију. Ево и зашто.
Страни универзитети у Европским државама нису новост. Има их у многим земљама попут Италије, Француске, Немачке, Велике Британије, Аустрије, Мађарске, Шпаније. Оно што је карактеристика готово свих је да су у приватном власништву и да са собом доносе и позамашне школарине. Georgia Tech је једини државни универзитет, колико сам упозната, који има кампус у Европи, у Француској. Али Georgia Tech је тај кампус направио, не само да би студенти из Француске и Европе могли да студирају по америчком систему, него да својим студентима из Америке омогући да проведу семестер или два у Европи. Притом, овај кампус је у малом граду Метз у близини Луксембурга. Али, као и сви државни универзитети има посебне школарине за стране студенте, које су далеко веће него за домаће.
Универзитети који се спомињу као заинтересовани за долазак у Србију су Luiss из Рима, Bocconi и Технички Универзитет у Минхену (ТУМ). Luiss кошта око десет хиљада еура годишње, Bocconi скоро двадесет. Иначе и Bocconi и Luiss су приватне не-за профит институције, за разлику од наших приватних.
ТУМ је високо рангирана институција (#25) у свету и број 1 је Немачкој. Ово јесте државни универзитет, али за оне ван ЕУ важе позамашне школарине које се крећу између две и три хиљаде евра по семестру (не години) за основне студије, а између четири и шест за мастер. Исто важи за друге државне образовне институције у Европској Унији – за оне ван ЕУ школарине су веће.
Следеће је да неко треба да покаже одређени академски успех да буде прихваћен и на Bocconi, а нароцито Технички Универзитет из Минехна (ТУМ). Брза претрага на гуглу показује да је проценат оних који успеју да упишу ТУМ у односу на пријављење мањи од 10%. Bocconi важи за веома озбиљну институцију у коју није лако уписати се, иако није на нивоу ТУМ-а. Luiss унивезитет јесте веома добро рангиран у пољу политичких студија, економије и права, али за упис није на нивоу ни једног од поменута два. Постоје и други приватни универзитету у Европи који прихватју и седамдесет или осамдесет посто оних који се пријаве (McDaniel College у Мађарској), али опет коштају око десет хиљада евра годишње.
Тако је остаје питање ко ће успети да се упише, а све и да се упише, ко ће моћи да приушти да студира на овим универзитетима, нарочито ако има “много мање пара”. Само посматрајући факторе уписа и цену студија, тешко да ће то утицати било на државне универзитете, било на приватне у Србији. А овим другима би конкуренција баш добро дошла.
Друго, не видим зашто би било који државни универзитет из друге земље отворио овде кампус. Државни универзитети обично сарађују директно са другим државним, организујући дуалне студије или програме размене. Не знам ни за један државни универзитет у Европи који је утворио кампус у другој земљи унутар Уније. А и зашто би? Унутар ЕУ школарине су исте без обзира на то из које земље долази студент. Србија није у ЕУ, па се опет враћамо да питање цена студија. У случају да је универзитет са другог континента где је програм много другачији (Америка), то се ради као што је радио George Tech. А они траже неке познате и интересанте локације које би и њиховим студентима биле занимљиве да посете и упознају. Не видим зашто би било коме из Америке било интересанто да дође и студира у Србији.
У већини Европских држава не постоји бесплатан државни универзитет (увек има нека цена, негде зависи од прихода породице, а не академског успеха), а камо ли то да држава плаћа студирање на страним универзитетима. Буду ли дошли страни универзитети овде, ни Србија не би требало то да ради. Издвајати новац из буџета да би се неко школовао на (приватном) страном универзитету директан је пуцањ у ногу домаћим универзитетима. Па зашто тај новац не бисмо уложили у њихов опоравак и напредовање?
Оно што неке државе имају су студентски кредити који се могу подићи како за домаће тако и за стране универзитете. Могла би ово да уведе и Србија. А ако неко има неколико десетина хиљада евра вишка слободно може да га инвестира у своје или образовање своје деце.
Па ко воли нек изволи.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика