Само да не будем као моја мама и та генерација – оно, посао, кућа, кување, деца, муж, веш

мај 5, 2019

“Само да не будем као моја мама и цела та генерација, оно, посао, кућа, кување, деца, муж, веш. Ухватила сам себе у таквом ритму, па сам се убедачила и одмах уписала јогу, два пута недељно. Кажем себи, хајде, мораш нешто, полудећеш иначе.”

Случајно сведочим разговору две младе жене, у супермаркету, док чекам да ми измере триста грама шунке. Гледам их. Лепе су, лежерно и модерно обучене, витке и неговане. Ова што прича да неће да буде као мама, напета је, као да је укључена у струју, мимика која прати изговорене речи пренаглашена је и узнемиравајућа за посматрача. Видим, снажно осећам – мало је њој два часа јоге недељно. Никако није довољно.

Нисмо равноправне, маме и ми. Поређење је неизводљиво. Мама није имала интернет и компјутер, за почетак. Ако је радила, посао је остављала када би изашла из зграде у којој је била запослена. Лаптоп није био измишљен, тако да није доносила посао кући, нити после са тим лаптопом шетала из собе у собу и у кухињу, вуцарала га где год да се креће по стану и шта год да ради, као својевољно стављену наногицу. Мобилни телефон, проклетињу, није имала ни држала 24 сата у рукама као ти и ја сада. Мобилни телефон, проклетиња, у исто време и компјутер, и телефон, и гпс, и пошта да њиме плаћаш рачуне, и продавница да преко њега наручиш ципеле, ташне и поклоне за сваку прилику, мобилни, проклетиња, да у сваком трену провераваш Фацебоок, Инстаграм, вести из земље и света, мобилни, проклетиња, да ти кликће на сваку добијену поруку, мејл и Вибер. Мобилни, проклетиња, да скајпујеш са другарицом која је тренутно у Азији, чује те и види, само што те не грли и не љуби, али измислиће и то, биће за нашу децу да се теше како нису као ми. Мобилни, проклетиња, још може и телевизор са милион канала да буде, и биоскоп јер има Netflix, и џубокс јер има Youtube.

Како мислиш да ће два часа јоге да помогну, дошло ми да је питам. Ево, у супермаркету да се одмах спустимо нас три на под, дишемо и јогу радимо, не бих зажалила, не би ме био блам, све сестро, само да помогне.

Као мама да будем, то ми је сан снова. Еј, да месим колаче, пијем кафу код куће или код комшинице, да се зна да су ми деца у соби, а у тој соби само књиге и играчке, па нека узму клинци шта хоће од тог блага, шта ме брига, све док није интернета и свих ових електронских справа које трогодишње дете хакерски зна да користи у односу на мене и моје скромно знање. Сестро, брате, како ћемо ти, ја и ова твоја познаница којој се жалиш да преживимо свеопште лудило у којем смо се затекле и попуцале као тикве и прсле као обланде, без наде у избављење и зацељење. Јога, пилатес, брзи ход, румба, самба, све пробај, али као мама нећеш бити, сто посто. Боље или горе, ти процени.

Ја ћу као моја Бела, “нисам то баш најбоље разумела”, да набацим осмех, наоружам добром вољом па све полако, и ништа ме не мрзи, и Миленце ће да плати рачуне и оде у набавку и буде спољни момак, а ја ћу да скувам и то по кући за час да завршим, па ћу после да читам и одмарам, попричам са децом, одем до комшинице или до Центриша јер сам заборавила Миленцету да кажем да купи алеву паприку и прашак за пециво. И увече ћу обавезно да попуним укрштеницу, ону што једном недељно излази дупла, на обе стране новина. Па ћу ти рећи следећи пут, ако нам се путеви укрсте, да ли ради та тактика. А ти мени испричај како теби јога напредује, јел’ помогла. Надам се да ће да ради. Важно је да покушавамо, иако су се “времена променила”. Нећемо дићи руке и одустати, то сигурно. Преживећемо. Успећемо. Само мобилни, проклетињу, мало да затуримо, понекад, и правимо се, као, не знамо где је. То ће сигурно да нам помогне.

Аутор: Мила Тансијевић Михајловић, из књиге “Нисам то баш најбоље разумела”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама