Čitanje predstavlja složenu aktivnost koja mnogo zavisi od sposobnosti i veština koje se postupno razvijaju. Ono što se laički naziva čitanjem predstavlja zadnju aktivnost u celokupnom nizu veština. Pre ovladavanja zadnjom aktivnosti dete mora ovladati predveštinama čitanja, što znači da mora znati svaki glas u reči, njegov dogovoreni znak te mora naučiti kako se taj znak prevodi.
Da bi dete moglo bez problema da nauči da čita, potrebno je usvojiti niz takozvanih predčitalačkih veština. Jedna od najvažnijih je veština glasovnog raščlanjivanja reči. Brigu o razvoju predčitalačkih sposobnosti valja započeti već u detetovoj trećoj godini. One se obično pojavljuju spontano, ako je detetovo okruženje kvalitetno. U suprotnom je potrebno organizovati posebno osmišljene i zabavne programe rada.
Tokom zajedničkih aktivnosti čitanja priča mnoga će deca uvideti vezu glasa, slova i reči, te će sama tražiti od roditelja ime pojedinog slova. To znači da je prisutna spontana primena azbučnog načela već i pre škole. Roditelji ne smeju uskraćivati takvo podučavanje ako ga dete samo traži ili uvežbavati azbučno načelo pre nego što je dete spremno za tu aktivnost. Ako je druženje s detetom uključivalo i aktivnosti za razvoj predčitalačkih veština, kao i bogato čitalačko okruženje, dete će i pre 6. godine biti spremno za lako prelaženje na učenje azbučnog pravila.
Nedvosmisleno je utvrđeno da je za razvoj predčitalačkih veština potrebno da roditelji deci redovno čitaju. Na tržištu je mnoštvo slikovnica i knjiga za decu, a roditelji su često u nedoumici šta od toga izabrati. Najčešće se pitaju da li je svaka slikovnica dobra i da li su bajke za decu primereno štivo.
Ako govorimo o slikovnicama, za decu mlađu od 3 godine, slike moraju biti velike, prikazivati jedan predmet jednostavnog i jasnog oblika i primerene boje. Postupno će dete zanimati sve složeniji likovni sadržaji, a već oko 5. godine uživaće u proučavanju i otkrivanju sadržaja bogatoga crteža s mnogo elemenata i brojnim međusobnim odnosima likova u akciji.
Pogrešno je kupiti bilo koju slikovnicu koja se nudi. Mnogo je bolje pronaći kvalitetnu slikovnicu i sačuvati je, pa je izvući iz zalihe onda kada je vreme za čitanje. Na govorni, estetski i misaoni razvoj deteta delovaće pozitivno samo dobra, umetnički oblikovana i napisana slikovnica.
Kada govorimo o bajkama, postavlja se pitanje treba li deci čitati samo realistične priče o dečacima i devojčicama koji upadaju u različite zgode i nezgode i iz njih se srećno izvuku i da li su štetne fantastične i, često, jezive priče o bićima kojih nema i događajima koji se ne mogu dogoditi? Dečji psihijatar (Bruno Betheim, 1976) sproveo je istraživanje i zaključio kako su horor-bajke deo folklornog nasleđa gotovo svih naroda sveta i kako one imaju sasvim jasnu i pozitivnu ulogu u socijalizaciji dece. Iako podaci o dečjem doživljaju jezivoga govore o tome da nema negativnog uticaja, ipak treba biti oprezan.
Deo teksta preuzet i prilagođen iz knjige: „Igrom do čitanja“ autorke Mire Čudine-Obradović.
Priredila: Tomislava Bačić
Izvor: logoped.hr