Сусрет мог детета са васпитачицом кад се после вишемесечне изолације због епидемије вратила у вртић је слика коју ћу заувек чувати у сећању. Изгледало је то као сусрет са мајком коју није дуго видела. Застала је на секунд, са широким осмехом и сва треперећи, тражећи у њеним очима одобрење да је загрли јер – корона. И како ниједна васпитачица не може одбити загрљај детета, тако није ни наша Јеца, па јој је Ања полетела у загрљај, скочила на њу тако да је она, хтела не хтела, морала да је подигне и издржи неколико секунди без ваздуха, колико је Ањи требало да попусти загрљај.
Жао ми је што тај тренутак нисам снимила, али као родитељ ћу заувек бити захвална што је моје дете имало срећу да има тако топлу и дивну васпитачицу.
Већ те јесени 2021. кренула је у школу, а пре тога смо много разговарале. Нисам желела да и она буде једно од оне деце која ће у школу кренути док јој у глави одзвањају претње попут „видећеш ти, средиће тебе учитељица/васпитачица, не можеш тамо као код куће“. И онда чекамо да их нам васпитачица и учитељица пошаљу ново, преваспитано, свему научено дете.
Али то тако баш и не иде.
Знамо већ да је васпитање из куће, да дете у школу треба да дође припремљено. Шта то значи, зависи од онога што родитељ жели за своје дете. Верујем да ће сваки родитељ учити дете да буде вредно, да поштује правила, понаша се пристојно и другарски. Али то није све.
Ово су ствари које сам покушала да јој, још тада, усадим. Да ли сам успела? Да ли је то био прави пут? Питајте ме за неколико година.
Не јури оцене
Сваком родитељу је топло око срца кад на крају године погледа у књижицу из које „испадају“ петице. Имате децу која су природно вредна и којој је управо то циљ – да засијају петице. Проблем настаје када се дете труди и ради, не због унутрашње мотивације, већ да би родитељи били задовољни или да би добили нови мобилни телефон.
Свом детету ћу рећи да је школа прилика да научи много тога, а да је њен први задатак да буде вредна и да пронађе себе. Да се не такмичи са другом децом већ да открије шта је то што у њој чучи – лингвиста, сликар, инжењер… и да ту усмери већину своје енергије. Не мора бити најбоља у свему, али нека да све од себе.
Не мораш бити другар са свима, али према свима се понашај другарски
Нисам волела да ми неко говори с ким треба да се дружим. Желим да моје дете пријатеље бира само и да јој нико, ни родитељи ни учитељи не намећу с ким ће се дружити. Рећи ћу јој (а знам да ћу како време буде пролазило морати много пута да поновим) да пријатеље не бира по скупој гардероби и популарности у друштву, већ по ономе што носе у себи. Да је пријатељство кула која се гради и у коју мора много да уложи да би била чврста и јака.
Да ће имати неколико правих пријатеља, али да другар треба да буде са свима који то желе. Да ужину увек треба да поделим са оним ко своју није понео.
Постоје деца која ће желети да те повреде
Да, ружно звучи. Али да, децу морамо на то припремити. Много је оних који повређују јер су и сами повређени, а задатак родитеља је да научи дете да се заштити.
Учићу је да се клони друштва оних који су најгласнији и који позивају на исмевање или нападе на друге и да, ако је цена да неког другог повреди никад не буде део те „популарне екипе“. Сачувати доброту у детету треба да буде ултимативни циљ сваког родитеља, али не и по цену тога да дете постане жртва.
Не мора се бити ни насилник, ни жртва, постоји оно између где балансирају она деца која имају искрен и добар однос са родитељима па од њих могу потражити савет у ситуацијама из којих не знају како да изађу.
Нико не сме да те понижава (па ни учитељица)
Детету од седам или осам година треба помоћ да се избори, ако постане жртва. Учићу је да је вредна и добра бап таква каква је и да на сваки покушај да је неко понизи, одговори достојанствено. „Твоје речи ме нису повредиле, јер ја знам колико вредим.“ Али, да би то имало смисла, дете мора заиста знати колико вреди. А то самопоуздање граде у породици.
Учитељица се мора поштовати, али се сваки ауторитет преиспитује
Правила у учионици се не смеју кршити. На час се долази на време, понаша се пристојно, носе се наоштрене оловке, свеска се вади кад учитељица каже, руке се перу редовно, руча се онда када је за то време.
Ипак, дете има и треба да има право да буде поштовано. Нико не сме да је етикетира, назива ружним именима, да виче на њу или да се понаша агресивно. Баш као што ни она то не сме да ради, тако то ником не треба да дозволи. Па ни учитељици.
Мали си, али то не значи да не заслужујеш поштовање
Децу често третирамо са мање поштовања него одрасле. То је у нашем друштву укорењено – да се дете може не слушати, прекинути, игнорисати. Али да од њега очекујемо да то не ради одраслима. Док поштује правила у учионици и диже руку када нешто жели да каже, треба да очекује исто такво поштовање.
Увек сам ту за тебе, али увек мораш бити искрена
Важно ми је да зна да може све да ми каже и да ћу је заштитити онда кад то буде потребно. Али ми је подједнако важно да увек говори истину. Нећу је осуђивати, али ни бранити онда кад није у праву. Учићу је да са проблемима увек покуша да се избори, али нећу окретати леђа онда кад знам да јој је помоћ потребна.