„Замислите која би тишина настала када би људи говорили само о ономе што знају.“ Мудри Карел Чапек је схватио оно што већина нас не схвата ни данас.
А све је, заправо, врло једноставно. Добро је причати о стварима у које смо упућени. О којима имамо сазнања или искуство. О осталима – ћутимо.
Случај у Трстенику свакако је један од најснажнијих доказа да су у озбиљном проблему и школа и надлежне службе и породица. Додуше, не разумем зашто је тај случај гори од низа сличних понижења која професори и деца свакодневно доживљавају у школама, али боље икад… Ипак, и даље се не гађа у мету. И даље се не обуставља настава због правилника који су професорима ограничили могућност реаговања, и даље се дозвољава родитељима да прете, и даље се у школама тек спорадично спроводе поступци код случајева вршњачког насиља (у уверењу да жртва лаже или родитељи претерују), и даље наставници причају да су деца из године у годину „све гора“, а вуковаца и оних са примерним владањем је све више (да не спомињем да међу том децом има деце просветних радника, међу тим родитељима има професора, или су то можда нека друга деца и родитељи?). Уместо тога, дају се коментари!
А, као и обично, у коментарима се најбоље разоткривамо.
Невероватно је шта је све исписано и изречено на саму вест да је ученик измакао столицу професорки. Наведени су предлози шта би с њим сада требало урадити. Међу тим предлозима је веома мало оних који се тичу психолога, социјалних служби, помоћи да се залутали млади човек врати у колосек. Већина се односи на обавезно слање момка (и његовог оца) у дугогодишњи затвор („па да му затвореници објасне неке ствари“) и њихово трајно уклањање из нашег видокруга. Верујем да међу тим коментаторима није било правника, адвоката и судија који знају какве казне долазе у обзир. Овде суди „народ“.
Било је много оних који момку желе трајно искључење из свих школа. А шта ћемо онда с њим? Где ће бити његово место у друштву? Зар нам неће више сметати као необразован, неоспособљен, обележен? Или га треба што оштрије казнити, па да се други запитају да ли ће то урадити? Хоће ли се запитати?
На то одговор имају психолози. Али њих међу коментаторима вероватно није ни било.
Онда се јавила вест да је младић покушао да се убије. Моментално су се наоштриле виртуелне оловке. Једно море људи зна да је све лаж. Да је то савет адвоката. Да је хтео да се убије јер не може даље да малтретира. Чак сам прочитала коментар „И боље да се убио“.
Позива се на Душанов законик. Шеријатски закон. Тек о томе они који се на њих позивају не знају ништа! Али се позивају!
Филозофи иду и даље у дискутовању: „Како се то убија у пољу? Објасните нам како је хтео да се убије!“ Ухватили су их у превари! ’Ајде, молим те! Шио ми га Ђура!
Полако са реакцијама и мишљењима. Хајде да пробамо, бар да пробамо да оћутимо на вест која је толико језива. Ето, нека је све лаж, опет је језиво. И да је прича о самоубиству измишљена, било би у реду захвалити се небесима што се то не дешава у нашим кућама.
Хајде да не отпустимо све зло из себе које се вешто скрива иза „правде“ и „правичности“. Да пробамо да не дајемо коментаре. Хајде да признамо да макар нешто не знамо. Прочитајте шта је све исписано на мрежама и новинским порталима на вест о покушају самоубиства тог младића.
А ми не знамо како је самохраном оцу са толико деце којем је супруга у осмом месецу трудноће погинула. Не знамо да ли је, можда, много тога покушавао са момком који је понизио професорку измицањем столице? Да ли га је, можда, систем изневерио? Да ли је кадар да изнесе своју судбину? Да ли би сви они који коментаришу то били кадри? А можда је и преварант? Лажов? Можда је младић манипулативан? Не знамо!
Не знамо!
Или, ако оћутимо стајемо на страну насилника? Треба га линчовати, обрисати с лица земље, па ћемо тако показати на чијој смо страни.
Срамота ме је и да поновим шта је све изречено. И то од људи који никакве чињенице немају. Који не познају ни дете, ни оца, ни професорку.
Ево, да покушамо једну вежбу за данас. Замислите да је столицу измакао ваш кум. Ваш син. Ваш унук. Не, никако, само то немојте рећи! Никако не изговорите да се то њему не би могло десити јер је васпитан (за разлику од овог момка). Само то не. Ето, замислите. Да ли бисте и онда овако реаговали? Да ли би и то дете заслужило да му „затвореници објасне“, да ли би и онда све била лаж и претварање научено од адвоката? Да ли бисте и тад секли шаке, судећи по Душановом законику?
А на крају вежбе се још једном захвалите васиони што нисте у улози тог оца, тог момка, те професорке и наставите да гледате своја посла.
Аутор: Маја Бугарчић, професор енглеског језика