Једна кинеска фирма је на тржиште избацила апликацију са бизарним називом „Јеси ли мртав“ и достигла рекордан број корисника. Корисници су усамљени људи старије доби о којима нема ко да брине, али и они млађи, забринути за могућност смрти или озбиљне повреде за коју нико неће знати. Апликација функционише тако што корисник свакога дана мора стиснути зелено дугме, чиме потврђује да је жив. Уколико то не уради узастопно два дана, систем обавештава особу која је наведена у профилу.
Апликација постаје популарна и у другим деловима света јер проблем усамљености достиже глобалне размере чега нисмо ни свесни све док ми сами или неко наш не дође у такву ситуацију. И не треба да мислимо како је то нешто далеко од нас. Догађа се свуда. У нашем окружењу живи мноштво људи потребитих за разне врсте старања, али су невидљиви и за ту околину, и за систем у целини.
Нема много дана од велике бруке са неусвајањем закона о родитељу неговатељу. Дакле, припремљени закон није усвојен у скупштини, чак је забележен и један глас против, али је гласно, и за медије пробитачно, најављена израда новог нацрта истог тог закона. Протести родитеља су занемарени, њихове приче и недаће стављени на чекање. Прецртана су деца. Шта онда треба да очекују старији?!
Ми смо стара нација. Немамо решена питања социјалне заштите. Осим на папиру. Али од шаре у обрасцу се не живи. Када стигне старост или болест, помоћи нема. Осим тога, нерешено нам је и питање прихватања болесних и старих. У време породичних задруга, он је био окружен виталним члановима, од њих добијао неопходну помоћ и своје дане приводио крају уз извесну дозу достојанства. Данас он најчешће остаје сам, са мизерним пензионим примањима, зависан од добре воље деце која ни свој лични живот не могу да носе јер су суочени са борбом за голи опстанак. Искочили смо из фамилије, фаворизовали самосталност основног породичног гнезда, али нисмо створили поуздане механизме за заштиту рањивих јединки. Зато сваки старатељ живи у стању непрекидне менталне подељености, између личне обавезе која му је колективном свешћу наметнута и очекивања да од друштва добије било какву подршку.
Свако ко је имао несрећу да се стара о болесним и немоћним родитељима, зна каква је то мука удружена са немањем излаза и грижом савести. Дакле, родитељ живи сам. Приходи су му мали. Док му ви не отворите врата, нико му се неће обратити, питати да ли му нешто треба, поседети, донети нешто из маркета. У селу је ситуација можда нешто боља, али у градовима је отуђење достигло немогуће размере. Комшије су престале да постоје осим као сметачи у лифту и непозната лица у хаустору. Онда се родитељ разболи. Не може сам, треба му и медицинска и свака друга помоћ. Ту настаје једна јурњава, од болнице до социјалног, од апотеке до разних шалтера, печата, потврда, мољења за услуге које постоје, али не раде, или се чекају, бистрења лекарских извештаја, давања бесмислених података за анамнезу, чашћавања сваког ко може помоћи…али, на крају сваког дана си сам…са тешким болесником.
Живиш подељен између своје куће и родитеља који те чека, између личног живота који је прекинут и обавезе коју треба да испуниш, између своје деце и сажаљења према немоћном. Желиш своју укинуту слободу, али те гризе савест због тога. Чиниш све да помогнеш, али си стално суочен са затвореним вратима. Размишљаш како је тренутна смрт дар од бога, јер болест одузима достојанство. Гледаш свог родитеља намученог и измењеног и молиш се да тебе то не задеси. А онда се стидиш, страшно се стидиш због сваке такве мисли. Покушаваш да нађеш решење. Разматраш могућност дома за старе, али то не чиниш јер су услови у домовима лоши. Желиш нешто боље, али то не можеш да платиш. Окрећеш бројеве по огласима који нуде негу старих болесника, заказујеш разговоре и опет не урадиш ништа. Или је особа коју си нашао неадекватна, или услугу не можеш да платиш. Значи, зачарани круг…из кога се спасеш када смрт дође по своје. Али, тек тада наступа агонија јер заборављаш све непроспаване ноћи, сузе од немоћи, јурњаву, изнуривање. Остане ти само чист губитак и самокажњавање за све оне мисли у којима си хтео да побегнеш.
Када старог родитеља више нема, неминовно је размишљање о сопственом крају. Када ми је умрла мајка, после тешке болести, једина жеља ми је била да то не дочекам. Боже, говорила сам стално, када дође време, нека буде брзо. Не желим да доживим понижење немоћи. Не желим да будем терет својој деци. Хоћу да ме памте у солидном издању. Забранићу им да ме посећују ако будем болесна. Али, када је прошло време бурних осећања, пробудио се рацио. Шта ако…? У дом? Болнички услови и сумњива нега. Прерачунавам колика ће ми бити пензија. Распитујем се колике су услуге дома. На граници сам. Онда се јави сажаљење. Зар тако да завршим? Тражим решење, али га нема. Остаје немоћ и самоћа. Остаје понижење као последње исходиште.
Јер, не треба се заносити. Одлазак у пензију у нашим условима је крај нормалног живота. За већину. Повлачење у немаштину, одрицање и седење по чекаоницама. Лагање деце како си одлично. Наш систем ти не дозвољава часну старост. Друштвено отуђење те затвара. Стигма према старим лицима те гура у сенку. Остаје само страх од неизвесности. Самоћа. Сазнање шта нећеш и несигурно уверење да ћеш истрајати.
Зато апликација „Да ли си жив“ јесте нека утеха. Јер, свуда је исто. Али, у неким другим земљама иза те понуде стоји решени статус немоћног лица. Код нас ће то бити само обавештење да повређено тело, или само тело, треба превести од тачке А до тачке Б. За остало се мора побринути породица. И, ето нас опет на почетку. Јер, друштво које је несређено у великом броју својих испољавања, не може бити исправно на пољу социјалне заштите. Оно не види своје мане, већ позива породице на жртву у име хуманости, декларативно се залаже, али оставља сваки овакав проблем као нерешен, јер је ова структура људи, и болесних, и немоћних, невидљива, савијена у себе и изнурена проблемима са којима се суочава. Мален им је маркетиншки домет, а посао и улагања велики.
Зато су нам родитељи неговатељи на улици са криком очајања. Зато нам у домовима за старе избијају епидемије и пожари. Зато нам болесни умиру сами. Зато се породице сатиру да све проблеме реше. Зато живимо у страху од неизвесности, молимо се за брзи крај. Зато нам ни зелено дугме за аларм није решење.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца