Кад родитељски нарцизам узме замах – дете постаје продужетак родитеља, уместо биће за себе

септембар 4, 2023

Најкреативнији вртић, најбоље рангирана школа, врхунски педијатар, најтрофејнији спортски клуб, курсеви страних језика за бебе, математичке школе за предшколце, органска храна, приватни часови… Из родитељске бриге покушавамо да својој деци обезбедимо што више, а ипак, копка нас осећај да ни то неће бити довољно. „Рецепти за успех“ које су нам оставиле претходне генерације нису примењиви у времену које је драстично другачије, а шта је то ново што треба да пружимо није потпуно јасно – нови модели су често контрадикторни, а поруке „експерата“ збуњујуће што све још додатно подгрева родитељску несигурност.

Некада због преплављујуће бриге и доживљаја да не можемо да контролишемо неповољне животне околности изаберемо потрагу за успехом и престижом као решење и пут обезбеђивања сигурности, а оваква потрага онда најчешће укључује и нашу децу. На неки начин, ми креирамо личну „формулу успеха“, која постаје водиља наших васпитних настојања. Циљ може бити било шта: успех у школи, спорту, изузетан таленат или лепота, али то могу бити и различите породичне вредности (апсолутна доброта, поштење, љубазност, итд.), идиличан однос између родитеља и детета или неостварене родитељске амбиције… Када је ова загледаност у идеал прејака, говоримо о родитељском нарцизму. Његова суштина су висока и искључива очекивања и преокупираност идеалом који попут филтера замагљује поглед на дете какво јесте.

Прејака усмереност на идеал нам онемогућава да прихватимо разочарања и одступања – тада не постоји мала грешка, а из облака се пада право у блато. Када поделимо свет на два пола: савршено или безвредно (успех или неуспех, петицу или кеца, најбољи или последњи) – онда не постоји средина, а самим тим ни доживљај „обичног“, али „довољно доброг“ који су заправо драгоцени за дечји развој.

Родитељски нарцизам нас спречава, делимично или потпуно, да видимо оно што не желимо да видимо, а што је често врло очигледно околини – школски неуспех, неприхватљиво понашање, па чак и развојне потешкоће. С друге стране, ова тежња за „непогрешивошћу“ може код деце произвести превелику опрезност, због које се у животу неће усуђивати да предузму неопходне и неизбежне ризике, управо због страха од грешке и неуспеха.

Последице по дечји развој – цена родитељског нарцизма

Када родитељски нарцизам узме свој замах, адекватне границе у нашем односу према детету бивају пољуљане и дете постаје продужетак наше личности уместо биће за себе. Оно што је највећи ризик за однос са дететом и његов развој је то што дете тако учи да су неки делови његове личности непожељни и да је боље да их сакрије. Примарно искуство детета у оваквом односу јесте да није виђено нити прихваћено онакво какво јесте. Јавља се доживљај стида који чини позадину свих искустава. Претерана усмереност на успех ствара атмосферу сталне процене коју одликује смењивање дивљења и грдње, поноса и разочарања. Чак и када родитељи нису „строги“, тј. не кажњавају оштро нити очигледно, деца постају хиперсензитивна на назнаке разочарања код родитеља, знаке који су често невербални (поглед, израз лица…).

Парадоксална је истина да константне хвале и аплаузи производе сличан ефекат као и стална критика – дете је увек свесно да је процењивано, па чак и кад је оцена позитивна. У том случају, оно израста у наизглед претерано самопоуздану, чак арогантну особу, али уз осећај сталне притајене бриге да је преварант, да не заслужује исказано дивљење. Збуњујућа порука да су вреднована само због улоге коју играју за родитеље чини да деца брину да ће бити одбачена или понижена ако учине видљивим своја права осећања, посебно агресивна или себична. Ово подржава развој „лажног“ дела личности – маске, фасаде, презентације онога што су у породици научила да је прихватљиво и цењено.

Како ка реалнијем и емпатичнијем односу са децом?

Користан родитељски нарцизам који се испољава као понос због постигнућа наше деце и жеља да успеју у животу, неодвојив је и неопходан део родитељства, компонента сваког односа родитељ-дете. Тако већина родитеља децу доживљава кроз комбинацију нарцистичких потреба и истинске емпатије. Питање је, као и обично, степена и равнотеже. Мало здравог нарцизма је потребно и пожељно, али је важно да препознамо тренутак када нас родитељска анксизност повуче да добрано загазимо у нарцистичку крајност. Тада је добро да се запитамо: Да ли дете добија пажњу независно од тога да ли остварује наше родитељске циљеве? Шта је оно што је нашем детету реално потребно? Ко је оно заправо, независно од наших интереса?

За потпун психички развој деци нису потребни стално усмеравање нити савршенство, него слобода и наше аутентично присуство.

Сетимо се да је нарцизам заправо одбрана од сопствене рањивости, од свог стида и генералног доживљаја да нисмо „довољно добри“, па тако ни у родитељској улози. Умањивање утицаја родитељског нарцизма на децу захтева да се прво позабавимо собом – оно што не можемо да пружимо себи, тешко да ћемо моћи својој деци.

Ово су неке од могућих смерница за процес освешћивања сопственог нарцизма и изграђивање аутентичнијег односа са децом:

Прихватимо своју људскост

То значи своју несавршеност, погрешивост и рањивост. Некада су стандарди које постављамо себи превисоки и неумољиви. Покушајмо да искрено дамо одговор на питање: који су то делови себе које не желимо да угледамо, којих се стидимо? Обично су то делови наше личности који су за нас симболично недопустиви или опасни (нпр. агресија, туга, зависност, погрешивост…). Важно је да их препознамо, посебно зато што је врло вероватно да слична очекивања пројектујемо и на своју децу.

Настојмо да будемо „довољно добри“ уместо „савршени“ родитељи

Сви стално грешимо, а савршени родитељи не постоје. Препознајмо када нас овај мит о савршеном родитељству заведе и када се исувише прекорно упоређујемо са идеалом. Парадоксално, у покушају да непогрешиво обављамо родитељски посао, закидамо на аутентичности нашег односа са дететом, и тако у жељи да им пружимо оно најбоље, не пружамо им оно што им је заиста потребно. Чак и да је то могуће, нашој деци није потребан савршен родитељ, него ми онакви какви јесмо у потпуности. Сем тога, тако ћемо и својој деци бити добар модел у прихватању себе онаквим какви јесмо.

Прихватимо да не можемо да контролишемо будућност своје деце

Једна од најтежих ствари јесте суочити се са страховима које имамо у вези са њиховом будућношћу, али као што зна свака мама која је одржавала ризичну трудноћу или сваки родитељ који је забринуто чекао тинејџера из ноћног провода, суштински смо немоћни да их у потпуности заштитимо, а камо ли гарантујемо успех. Много тога не зависи од нас, и прихватање ове једноставне истине омогућава реалнији приступ родитељству. Препознајући границе своје моћи, ми се одричемо своје замишљене родитељске свемоћи, и тако им уместо грчевите контроле дајемо слободу.

Развијајмо свесност о својим потребама

Што смо свеснији својих (посебно неиспуњених) снова и амбиција, моћи ћемо да за њих преузмемо одговорност и, или даље радимо на њима, или одустанемо од њих и одтугујемо губитке и разочарања које живот носи, уместо да очекујемо од деце да своје животе посвете њиховом испуњавању.

Прихватимо да је наше дете само једно обично дете

Као што је то нама потребно, и детету је потребан доживљај да је „довољно добро“, да зна да је прихваћено у потпуности онакво какво јесте, да је вољено у својој несавршености и да не мора бити изузетно нити непогрешиво.

Не процењујмо непрекидно дететово понашање

А када то радимо, будимо реални – важно је да наша очекивања буду примерена дететовим могућностима и реалности. Такође, нађимо разуман и адекватан однос похвале и критике. Приметимо ако нам се све процене своде на или „сјајно“ или „ужасно“, то је обично знак да смо исувише субјективни. Не будимо некритични у односу на њихова неприхватљива понашања – стари добар савет јесте да критикујемо понашање, а не дете. Чак и за похвале је корисније да буду конкретне, а нешто ређе генерализоване на читаву личност.

Научимо децу да прихвате грешке као неизоставан део сваког процеса учења и развоја

Умеће преузимања ризика, упорност и неодустајање упркос препрекама биће им знатно корисније у животу од очекивања да буду беспрекорни или изузетно успешни без труда. Да би ово развили, уместо контроле, потребно је да се повремено измакнемо и обезбедимо им простор да праве своје грешке и уче из њих.

Научимо децу да не морају увек и по сваку цену да буду “срећна”

Научимо их да постоје правила која важе за све и не избегавајмо по сваку цену да их фрустрирамо када је то адекватно. За децу је неопходно да развију капацитет за прихватање и превазилажење неиспуњених очекивања. Важна лекција је да живот није увек идеалан, али да се у њему и даље може уживати, а да су обичне, свакодневне ствари и даље вредне.

Прихватимо несавршеност нашег односа

Научимо да се наљутимо, посвађамо и опростимо, а да то не буде увек претерано драматично. Важно је да деца од нас науче да је овај процес „прекида и поправки“ природан и неминован и да доживе снагу и вредност аутентичног а не идеализованог односа, што ће им значити за изградњу добрих односа у будућности.

Један од најлепших приказа несебичне родитељске љубави је песма Калила Џибрана у којој нас подсећа да наша деца не припадају нама, нити треба да их обликујемо према себи: „јер њихове душе обитавају у дому сутрашњице који ви не можете походити чак ни у својим сновима”. Када се мало одмакнемо, можемо пустити дете да се покаже онакво какво јесте и да га угледамо онакво какво је реално и у целости, незамагљено нашим потребама, страховима и сновима. Тек тада га можемо волети у његовој потпуности, несавршености и обичности.

Не претпостављајмо да знамо какво наше дете тачно јесте, а посебно не какво тачно треба да буде – радујмо се изнова откривању и упознавању свог детета!

Док је за успех у животу потребно много тога, за добар психички развој довољно је управо оно што чини обичну свакодневицу – мењање пелена, преживљавање напада беса у супермаркету, помагање око домаћег, свађе око нереда у соби… и посебно загрљај и сјај у нашим очима када се сретнемо испред капије школе или врата собе у вртићу… и – то је то. Допустимо да наш однос буде једна обична родитељска љубав, пуна пукотина и поправки, и пригрлимо и уживајмо у несавршеном и дивном односу.

Ми смо довољни, а они ће бити ок.

Можда не сјајни или величанствени или најбољи – не само да то не можемо да им гарантујемо, него им то ионако није неопходно, свакако не за срећу или ментално здравље – али дајући им простора, дајемо им дозволу да буду оно што јесу и могућност да за себе открију, замисле и конструишу „дом сутрашњице“, какав ми сами не можемо ни да замислимо.

Пише: Ксенија Перишић, психотерапеут

Преузето са: Белешке са психотерапије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Кад родитељски нарцизам узме замах – дете постаје продужетак родитеља, уместо биће за себе"

  1. Velja каже:

    Dete ne vaspitava samo roditelj vec i okolina. Roditelj moza biti savršen ako nije pozitivna okolina nista ne vredi i obrnuto. Te prema tome porodica mora da bude zdrava ali samo ako je zdrava atmosfera u drzavi

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама