Давне 1977. године постао сам ђак првак, убрзо након тога и пионир. И поред бојазни мојих родитеља, јер сам био несташан предшколац, постао сам одличан ученик, који се у школи примерно понашао. Не сећам се превише детаља из првог разреда, али знам да је учитељица Тереза допринела томе. Нас тридесет и четири ученика научила је да читамо, пишемо, рачунамо, препознајемо геометријске облике, цртамо, певамо… Научила нас је да поштујемо старије и волимо своје другове и другарице.
У то време она је водила само ученике првог разреда. Преласком у други разред, напустили смо школску зграду која је била намењена само ђацима првацима, као и учитељицу Терезу. После ње имали смо учитеља и две учитељице, али та једна заједничка година била је довољна да се наше прве учитељице увек радо сећамо и да је позовемо на наше сусрете генерације.
Имао сам среће да се по завршетку студија одмах запослим у мојој основној школи. Тих четрнаест месеци, које сам радио као замена, моја прва учитељица била ми је колегиница. И даље је радила несмањеним ентузијазмом као и онда када сам био њен ђак. А онда, септембра 1995. године, учитељица Тереза је отишла у пензију, а на њено место, на неодређено време, примљен сам ја. За мене је то била изузетна част, а верујем да се и она поносила тиме што на њено место долази бивши ученик.
Моја прва учитељица звала се Терезија Палинкаш. Преминула је протеклог викенда, 30. јуна, у 83. години живота. Сахрањена је дан касније, али не у Бездану, где је провела радни век и највећи део живота, већ у Бачком Моноштору, где је рођена.
Тек на сахрани схватио сам колико мало знам о мојој учитељици. Нисам знао да је рођена у Моноштору, нисам знао да јој је девојачко презиме Сајдер, нити да, осим ћерке, има и сина.
Сахрана је била дирљива и била је слика наше тужне стварности. А стварност је та да су код куће остали остарели родитељи, а деца и унуци расути су по свету. Од уже породице, учитељицу Терезу испратила је само најмлађа унука, Даша. А Даша је била моја ученица и због тога ми је било још теже док сам јој, уплаканој, изјављивао саучешће.
Од учитељице су се опростили махом њени бивши ученици различитих генерација и неколико колега. Најдирљивији тренутак био је када се окупљенима обратио старији човек, чије име нисам запамтио. Он је, као и учитељица Тереза, био ученик 182. генерације, тада петогодишње, Учитељске школе у Сомбору. Говорио је о њој и њиховим школским данима, због чега су многи, поново, заплакали.
Наше учитељице више нема, али остаје вечна успомена на њу. Док живе њени ђаци, живеће и сећање на њу. Хвала јој за све што је урадила за многе генерације безданских ђака.
Нек почива у миру!
Ovako je bilo nekada a sada? Zasto smo promenili i odbacili ono sto je bilo dobro? Zasto je sve otislo naopako od kada su se u skole zaposlili pedagozi i psiholozi?
I ja se jos uvek secam svoje uciteljice. Zvala se Sonja Duzevic i ostavila je svoj trag u mom secanju. Nekada su djaci jako postovali svoje ucitelje i nastavnike. kad neko od njih udje u ucionicu djaci ih pozdrave ustajanjem. postovala se rec ucitelja , a danas! Skoro gledam na TV – ulazi predsednik drzave u ucionicu a djaci sede kao u kafani. Ruzno.