Кад се сретну бивши и садашњи просветни радник

„Маркони! Па, да ли је могуће?! Колико те нисам видео!“ одушевљено рече Михајло и срдачно загрли драгог пријатеља.

„Хеееј!! Мики!!! Како ми је драго што те видим!!“ Марку се лице развуче у широк осмех. „Ништа ми се ниси променио, ни оседео ниси! Завидим ти, да знаш! Како си ми?“

„Ни ти се ништа ниси променио! Исти као пре десет година, кад си отишао! Часна реч – исти! Само наочаре, друго све као да смо се јуче видели!“ рече Михајло.

„Ма, исцуреле ми очи, више не видим ништа! По цео дан пред компјутером, то узима данак, добри мој! И, угојио сам се мало“ рече Марко, тапшући се по стомаку, „…али није ни чудо, седим нон-стоп, па дођем кући и наставим да радим… Све има своју цену. Шта има код тебе. Како су деца, жена…?“

„Добро су. Деца више и нису деца, Марта други средње, Димитрије на ФОН-у прва година, има неку девојку, живи са њом…“ рече Михајло.

„Ау… зар су толико велики?!“ зачуди се Марко. „Девојку? А, последњи пут сам их видео кад су примали пакетиће код Деда Мраза!“

„Да, да… Лети време… Твоји?“

„Па, и не виђам их много, право да ти кажем, али добро су. Јован уписао гимназију, Ања је пети основне. Марина ради у Општини, као и пре. Здрави су, то је најважније.“

„Ти си у некој приватној фирми сад, ако се добро сећам?“

„Да си ми ти жив и здрав, променио сам их ја три од кад сам отишао, и сад имам своју…“ рече Марко. „Нећу више да радим за другог. Јесте тешко, мораш сам да обезбедиш посао, и одговараш за људе које запослиш, мораш да исплатиш плате и све… Али радим како ја хоћу, на начин који мени одговара, разумеш?“

„О, сјајно, браво! Браво!“ осмехну се Михајло. „Своју фирму, кажеш? Сјајно!“

„Да, да… Прошле године сам је регистровао, и иде добро. Пуно се ради, али не жалим се… Где има посла има и пара, знаш како је… Ти како си? Како је горе?“ упита Марко и главом показа у правцу школе. „Све исто?“

„Ма, какви исто, променио се колектив, дошли неки нови, млади… Директорка је сада Стојанка што је предавала физичко…“

„Ма, да ли је могуће? Стојанка?? Хахахахаха, па генијално!“ Марко је Стојанку запамтио као младу и, за његов укус, превише слободну и у облачењу и у понашању. Није могао да је замисли у улози директорке.

„Шта ћеш… Нико други није хтео. А из Министарства нас све више гуше, гомила администрације, сад и ти електронски дневници…“ жалио се Михајло.

„Па, добро, то би требало да је олакшало посао, бар не пишеш сведочанства и књижице ’пешке’… Кад се само сетим, па после свега још и матична књига…“ Марко преврну очи.

„Јесте мало лакше, али ипак… Знаш, смучило ми се више, деца су све гора, родитељи све дрскији…“ одмахну Михајло руком.

Марко слегну раменима. „То је увек тако било…“

„Није… Из године у годину је све горе! И док се окренеш, Јово наново, јутрос сам схватио да имам још само двадесет дана до прве седнице, и лепо ми се смучило!“ рече Михајло.

„Хаха ја толико годишње немам одмора! Ћути и уживај!“ насмеја се Марко.

„Да, да… Јадан ти… Много ми те жао! Шта ти фали, види какав си, блисташ!“ рече Михајло.

„Нисам јадан, али знаш, све то има своје. Ја најбоље могу да упоредим. У школи нису неки услови, али је зато кратко радно време, велики распуст…“ Марко је желео да настави поређење, али му Михајло упаде у реч.

„Какво црно кратко радно време? Јеси ти заборавио како то изгледа? Заборавио си припремање часа, контролне, писмене, родитељске… Па онда седнице, па инспекције… Тај фамозни летњи распуст је само бајка, ја добијем решење на двадесет дана, као свако други! Само што ја не могу да бирам кад ћу тих двадесет дана да употребим, него кад је летовање најскупље! Волео бих ја да могу да тражим одмор рецимо у септембру, или у јуну, па да летујем упола цене!“ Распуст и радно време су Михајлу биле најболније теме. Сви су мислили да ради кратко, и да се дуго одмара, али он је најбоље знао да то није у вези са реалношћу.

„Хехе, немој мени о томе, стари мој! Знам ја све то… ’Ајде, ко је припремао час од нас?“ Марко шеретски намигну Михајлу. „Сети се на шта то личи! Па десет минута после звона још Сања и Нада причају на ходнику, деца дивљају у учионици, о чему причамо? Дај, молим те… И то што лети имаш двадесет дана, немој то мени да причаш! Једино ако имаш осмаке мораш да будеш ту због пријемних негде до десетог јула можда, па те следећи пут виде крајем августа, а и тад нас пола није долазило, јер се неки јаве директору да су на мору. А ови који немају осмаке, већ од Видовдана их нема, а од последњег часа у јуну до Видовдана смо долазили на сат-два, да попијемо кафу и испричамо се!“ Марко потапша другара по рамену „Знамо се, зар не?“

„Полако, полако, то је тако било можда кад си ти радио. Сад је другачије. Сад носимо кући папире које пишемо и предајемо…“ рече Михајло.

Марко га прекиде: „Ја носим кући сваки дан посао, ево види“ рече, показујући на торбу у којој је био лаптоп и гомила фасцикли. „Видиш, дођем кући у осам, као сад, мало видим децу и жену, седнемо пола сата, и идем даље да радим! Марина је већ одавно побеснела, каже да ме деца више не препознају, али шта ћу? Кад сам радио у школи, могао сам да их водим и на фудбал и плес, и да им читам приче, и да шетамо и разговарамо, а сад тога нема. Зато могу да им платим летовање у Шпанији, да имају добре мобилне, и да штедим за мастер у иностранству. Ко не плати на мосту…“

„Да, али ти си свој газда, мени седи над главом и Министарство, и инспекције…“

„Мени је сваки мој пројекат под инспекцијом. Сваки клијент ми је инспекција. Да видиш само кад крену да се деру и траже немогуће… Па прете, па неће да плате… Е, мој ти…“

„Није рад у школи таква бајка како се то теби чини…“

„Све ОК, ја ћу увек бранити просветаре кад их нападају, јер сте и даље некако моји…“ сетно се насмеја Марко и потапша Михајла по леђима, „…али дај бар ти и ја да причамо искрено. Да, бедно је плаћено, али само кад се сетим, уторком сам имао прва два часа. Дођем кући у десет! Готов радни дан! Па, има ли то негде?“

„Ја немам никад испод четири, шта причаш?“ брецну се Михајло.

„Па, и четири кад имаш, дођеш кући у подне.“ Марко одмахну руком. „Дај да се не лажемо. Мислим, није ни важно, не знам ни што причамо о томе, али ако већ причамо, дај бар да буде искрено!“

„Дођем кући са пуним рукама вежбанки и папира. То си заборавио!“ љутио се Михајло.

„Види, и те вежбанке, то је два пута у полугођу! А многи наставници и немају писмене, физичко, музичко, историја, географија… да не набрајам… Онда тај распуст, одмориш се од свега, заборавиш где ти је школа!“

„Волео бих ја да се ти тако ’одмориш’ као ја!“ Михајло је осетио бес и разочарење. Уместо опуштене приче са старим и драгим пријатељем, дошло је до руба свађе.

„Хеј, па ја сам тај посао радио! Ја знам какав је и колики је распуст! ’Еј, одемо код таста и таште на море, Бог нас заборави. Остајали смо од првог јула до двадесетог августа! Деца научила да пливају кад су имала три године! Сад једва могу да издвојим осам дана, и то носим лаптоп на пут и одговарам на све захтеве клијената!“

„Али си за то бар плаћен. А види нас!“

„Добро, то је посебно питање!“ насмеја се Марко, надајући се да су се коначно сложили.

„Није, али нема везе, нећу да се свађам са тобом, нисам те видео годинама. Није ни важно. Хоћемо ми на неко пиво, да причамо о женама, а не о школи?“ покуша Михајло да се нашали и промени тему.

„Е, радо, али не могу, истиче ми рок за пројекат, не знам где ми је глава!“ рече Марко.

„Дај, пропашће српска привреда ако одеш на пиво са другаром!“ насмеја се Михајло.

„Не схваташ, разапеће ме ако не завршим до петка! Оде репутација у ђавола. Сви су повезани, зезнеш једног, и то се прочује, и после нико неће са тобом да ради, капираш? Морам да јурим клијенте, да будем максимално добар, да истрпим сва иживљавања… Као теби кад дођу родитељи па прете, само што тебе баш брига, и идуће године имаш пуна одељења, а овде није баш тако!“

„Добро, добро, теби је најтеже, разумео сам. Мало да се вратиш у наше воде, не би тако причао!“ разочарано рече Михајло. ’Боље да сам се направио да га не видим. Сад ме баш нервира!’ помисли.

„А, што седиш тамо ако је тако ружно? Мени је прешло преко главе, и отишао сам. Што ти не одеш?“ упита Марко.

„Па, шта друго да радим? Ко ће ме са педесет шест година?“ рече Михајло.

„Онда лепо реци – овде сам зато што ми одговара, и молим лепо. Немој да се нервираш. Сачекај пензију, и ћути.“ одбруси му Марко. Највише га је нервирало кукање у празно, јер он је био другачији – ако нешто не ваља, мењао је брзо и одлучно.

„Не одговара ми ништа. Плата ми је јадна, услови криминални. Ништа ми не одговара…“ рече Михајло.

„А види сад ово. Ја радим просечно 12-15 сати дневно.“

„Ајд молим те…“ Михајло му није веровао. ’Нико не може радити толико. Лаже и лупета’ помислио је.

„Кажем ти. Питај Марину ако мени не верујеш. Хајде нека буде тринаест сати. И суботом и недељом бар по осам. То је недељно… чек да видим… око осамдесет сати. И од педесет две недеље, активно радим бар педесет. То је…“ Марко извади мобилни телефон да израчуна.

„Не мораш, капирам шта хоћеш да кажеш…“ рече Михајло нервозно. Желео је да оде својим путем, и прекине ову непријатну причу.

„Не, не, чекај…. осамдесет пута… педесет… Ау… Сад и мене изненади… Четири хиљаде сати!“

„Да, да, не идеш ни у wc, ни ништа!“

„Чекај, чекај, полако! Ево теби ћу рећи, прошле године сам имао укупни обрт сто тридесет хиљада евра!“

„Аууууу“ Михајло није могао да поверује. ’Лако је њему да прича и мени соли памет. Ја да имам сто тридесет хиљада евра питао бих пошто Албанија!’

„Чек, чек… Од тога ми је на ПДВ и остале доприносе отишло око тридесет пет. И кад сам платио три програмера, и секретарицу и спремачицу, и порезе и доприносе за све њих, и закуп просторија и рекламу, и шта већ све треба да се плати, знаш шта ми је остало?“

„Хајде, баш да чујем!“ рече Михајло, али је био уверен да ниједна од тих информација није тачна. ’Сад ће да ми закука да му је још и тешко са сто тридесет хиљада евра!’

„Двадесет две хиљаде евра нето!“

„Па, шта се буниш?! Па, ја бих певао да ми остане толико пара!“ рече Михајло, а у себи помисли, ’Како лаже, малопре сто тридесет, сад двадесет две. Срам га било!’

„Пређи мало у приватни сектор, отвори своју фирму, да видиш мало како је то!“ рече Марко. Велика одговорност у вођењу сопствене фирме, и огромни трошкови су му увек били болна тема.

„Е, дај, молим те, сад се нервирам. Дај да се видимо, али да не причамо о овоме, очигледно се не разумемо!“ рече Михајло.

„Знаш ти да истина, коју покушаваш да сакријеш, највише нервира“ насмеја се Марко. „Немој да ми се љутиш, добри мој… Видећемо се. Само да завршим овај пројекат.“

Марку зазвони телефон, и он бојажљиво погледа ко га зове. „Извини, секунд, овом морам да се јавим“ рече. „Да… Да, да, ево за пар минута ћу бити испред рачунара, па Вас зовем. Све ћемо ноћас завршити, не брините! У реду, обећао сам Вам, биће све готово за ујутро. Чујемо се само мало касније.“ Марко прекиде везу и наглас опсова. „Ето, видиш како то изгледа. Тако викендом, ујутро, увече, ноћу… Кад коме падне на памет! Ако ти се то допада више, дођи код мене да радиш, има посла за тебе увек! Морам да бежим. Љуби своје, и поздрави ми екипу у школи. Много ми недостајете!“

„Видимо се!“ Михајло је одглумио љубазност. ’Најгори су ови новопечени богаташи. Најбрже забораве како им је било док су радили за мале паре. Следећи пут му се нећу ни јавити, заиста ми не требају ова лупетања’ помисли Михајло и бесно продужи кући.

Аутор: Маја Бугарчић, некадашња наставница енглеског језика, сада запослена у приватном сектору