Đaci izmakli stolicu nastavnici.
Zbog vršnjačkog nasilja sedmak operisan i ostao bez slezine.
Pobesneli otac jurio dečaka i pretio mu „da će ga vratiti majci u kovčegu“ jer je verovao da je udario njegovog sina.
Nastavnik gurao i udarao đaka.
Nastavnica pretila učeniku da će poslati batinaše na njih, da ne mora ona da prlja ruke. Kaže, može joj se tako jer ona ima više para od njih.
Kako vam zvuče ovi naslovi? To je naša stvarnost. Jesu li deca zlatna? O ne, nikako. Jesu li odrasli bolji? Ne, nimalo. Gori su.
Hteli to ili ne, svi smo danas deo jednog velikog rialitija koji zovemo „društvo“. A ovih dana razvukla se epizoda o školi. Ne razlikuje se mnogo od onog koji milionski auditorijum prati na televizijskim kanalima. Imate sve. Pretnje, psovke, nasilje, gledaoce koji komentarišu, zauzimaju strane, pozivaju na linč.
Sve, osim spremnosti da se pomogne. I sve osim ljubavi prema deci uopšte.
U kom trenutku smo, kao društvo, počeli toliko da mrzimo decu, verovatno bi neki vrlo hrabar psiholog smeo da objasni. Možda bi rekao u svakom od onih koji pozivaju na linč čuči dete kom su pretili prutom, zavrtali uši, koga su ponižavali, a na to nije smeo ništa da kaže. Pa sada traži novi linč, da se osveti.
U kom trenutku smo rešili da nije važno što je neko odrastao bez majke, u kakvim je uslovima živeo, da li je imao dovoljno hrane, da li je trpeo nasilje?
Kako očekujemo da se taj neko samo jednog jutra probudi drugačiji, preporođen, poslušan i razuman iako mu niko nije pomogao da to postane? Iako, možda, nijedan uslov nije imao za zdravo odrastanje? Iako su svi okretali glavu kad vide kako živi, od prvog dana. To je, kažu, posao njegovog oca. Njegova briga. I ako nije umeo da taj posao uradi kako treba, red je da onda njegovu decu gurnemo na margine. Loše karte su dobili čim su se rodili, ali što bi to bila naša stvar? Mi smo tu da sudimo.
Kako očekujemo od dece da ne budu nasilna, ako nasilje samo gledaju?
S kojim pravom tražimo od njih da ne prete, ako i njima kod kuće i u školi prete? I to plaćenim batinašima! Od koga da nauče?
Deca nisu kriva. Oni su od nas sve videli. I gledaju i dalje. Uče. Podrška nastavnici koja je pretila deci plaćenim batinašima – neverovatna je.
„Bravo za nastavnicu!“ „Tako i treba prema bahatoj dečurliji!“ „Sigurno je bila isprovocirana!“ „Mali balavci, treba im oduzeti telefon, a ne da snimaju!“
Više od hiljadu komentara podrške. Evo ih ovde.
Odrasli, dakle, imaju prava na pretnje i nasilje. Čak je i poželjno da se tako ponašaju i u tome ih podržava masa, dok deca gledaju. I zamislite – uče! A onda se pitamo odakle im ideja da izmaknu stolicu?
Pa vi ste im je dali! Svi vi koji podržavate nasilje u bilo kom obliku. Svi vi koji pozivate na linč i batine.
Mržnja prema deci poprima zabrinjavajuće razmere i deca to vide i osećaju. I reaguju.
Jer, ako je U REDU da nastavnica preti da će platiti batinaše da pretuku decu, kako to da onda nije u redu da ta ista deca slede primer odraslih?
Sve dok u plaćenim batinašima vidimo rešenje i sve dok većina podržava nasilje, nasilja će i biti. Uzrok nije u deci. Deca su posledica tužne slike društva odraslih.
I ne izgleda kao da će se bilo šta promeniti.