Иза “ружног” рукописа, некада се не крије немарност или брзоплетост како често пренаглимо да закључимо. Дисграфија може правити детету велике проблеме када је писање у питању.
Дисграфија представља поремећај у савладавању вештине писања иако постоје сви потребни услови да се вештина развије: нормална интелигенција, добар вид и слух, потребна стимулација и мотивација детета.
Како ухватити знаке дисграфије?
Неки од типичних су следећи:
- Преписивање захтева много времена
- Нечитљив рукопис
- Мешање великих и малих слова, неправилна величина и облик слова
- Речи „испадају“ из редова, слова “искачу” из речи
- Редови не прате хоризонталне линије, већ иду укосо или таласасто
- Слична слова се замењују (графички или фонетски слична, нпр „д“ и „б“, „с“ и „з“)
- Писање с десна у лево, такозвано „огледалско писмо“
- Размак између речи значајно варира; од тога да се речи сударају до тога да се праве огромни размаци
- Неорганизовано писање по папиру; не могу да се “одмере” маргине, простор на којем може да се смести реч
- Прсти су згрчени током писања, необично позиционирани на оловци
Ако сте приметили да дете има неки од ових симптома, онда обратите пажњу на следеће: сваки тип дисграфије окарактерисан је специфичном врстом проблематике, те с тога ако желимо да коригујемо писање, важно је да програм направимо тако да се ради тачно на оним проблемима који су у основи. Дисграфије можемо грубо поделити у четири групе: визуелне, аудитивне, језичке и графомоторне.
Типови дисграфије
Визуелне дисграфије, како им само име каже, настају јер нешто не “штима” у визуелној перцепцији, меморији и доживљају простора, специфично, просторној оријентацији. Проблем настаје у тешком опажању суптилних разлика између слика које се пред њима налазе. Уз то, деца са овим типом дисграфије тешко вербализују просторно-временске односе, те ретко у спонтаном говору употребљавају одреднице “испред”, “иза”, “између”, а придеви “танак-дебео”, “узак-широк”, “кратак-дугачак”, “висок-низак” и слично, их често збуњују (те их обично замењују речима “велики” и мали) Одреднице “лево” и “десно” такође стварају велику конфузију. Све то скупа, доводи до тога да дете не може да јасно уочи финесе које дефинишу слику слова, нити да их смести на адекватан начин у простор (односно на папир). Многа истраживања указују на то да проблем може да настане услед тога што постоји мешани профил доминације; нпр. доминира десна мождана хемисфера, али и десна рука и лево око. Координација око-рука и комуникација између доминантне хемисфере и доминантне руке је отежана тиме што доминантно око шаље информацију у десну хемисферу која податке обрађује синтетички, а доминантном руком која треба да испише слова управља лева, аналитичка хемисфере. Проблеми у организацији схеме властитог тела и успостављање поретка у осмишљавању простора, прави проблем детету које треба да искоординише своје покрете тако да на парчету папира напише сва слова.
Аудитивне дисграфије се јављају због недовољно развијеног фонемског слуха. Дакле, иако је пријем звука физиолошки неометен, фине разлике између гласова промичу детету. Акустички слични гласови се мешају. Овај проблем долази до изражаја у диктатима. Видећете, на пример, да дете доследно меша з и с, ж и з… Овакав проблем може да постоји иако дете правилно изговара глас из разлога што писање захтева суптилније разликовање. Разлике између звучног и безвучног, пискавог и шушкавог, успеју да „промакну“ детету.
Језичке дисграфије свој корен вуку из проблема са недовољно развијеним говором. Овај проблем се скоро по правилу надовезује на развојну дисфазију. Оскудан речник, аграматичност, проблеми у изговору одређених гласова, рефлектују се на проблем писања. И овде можете уочити проблем пратећи стабилне грешке у одабиру слова кроз спонтано писање. Онако како дете изговара, тако и записује.
Графомоторне дисграфије проистичу из недовољно развијене графомоторике. Писање укључује покрет, за који је важно да дете има добро развијену фину моторику, да су покрети прстију спретни и координисани. Можете препознати проблем тако што дете иначе лоше обавља задатке које укључују добро развијене способности везане за фину моторику (везивање пертли, закопчавање кошуље, сецкање хране, играње пазлама). У писању, дете спаја графички слична слова, те „нула“ постаје „мла“ на пример. Држање оловке је згрчено, положај прстију на оловци неуобичајени. Само писање делује као огроман напор.
Како помоћи детету са дисграфијом?
Дакле, није довољно рећи да дете има дисграфију. Важно је уочити оно што је у основи проблема. За свако дете се прави посебан програм рада. Некада је најпре потребно радити на елементима ван писања, да би писање могло да се коригује (нпр. на изговору и правилној перцепцији гласова). Рад на финој моторици и, специфично, графомоторици, уз рад на перцептивним способностима, просторној оријентацији и рад на вежбама усмеравања и одржавања пажње, представљају неке од стратегија рада.
Ко треба да учествује у тиму људи који раде са дететом?
У тиму је потребно да учествују првенствено логопед и психолог, да би могла да се добије јасна слика о томе шта су дететове способности. Логопед обраћа пажњу на вештине читања и писања, одређујући специфичности тешкоћа и степене одступања тих вештина. Логопед је ту да препозна проблеме са артикулацијом, разумевањем говора, његовом развијеношћу, фонемским слухом и другим. Психолог са друге стране допуњује налаз логопеда подацима о интелигенцији детета, његовој пажњи, перцепцији, меморији, просторниј оријентацији. Његов налаз је важан јер указује на то да ли су тешкоће условљене проблемима са когнитивним развојем или је њихова основа независна. Та компонента је од изузетне важности јер дисграфија (као и дислексија) захтева да дете има просечну интелигенцију или интелигенцију изнад просека. Посебан увид у структуру теста интелигенције даје информације о компонентама вербалних и невербалних способности, а то нам је важно због процене разумевања, запажања, памћења, развијености речника, вештина обрада информација, визуо-моторних вештина.
Логопедски третмани се планирају на основу налаза логопеда. Подаци о просторној организованости, оријентацији, финој моторици указују на потребе за третманима покретом. Метода која се такође показала корисном у раду са дислексијом и дисграфијом је неурофидбек метода. Уз помоћ неурофидбека ради се на стимулисању можданих таласа, тако да се повећава капацитет детета да дуже истраје у напору да савлада писање
Како да родитељи испрате рад са дететом?
Важно је да познајете специфичности проблема Вашег детета да бисте знали на којим способностима треба да радите. Информације можете добити од логопеда и психолога.
Оно у чему као родитељ треба да будете упорни јесте охрабривање детета и чињење напора да га оснажите. То ћете најбоље радити тако што га подстичете у стварима у којима се осећа добрим и у којима ужива.
Пише: Др Наташа Д. Чабаркапа, логопед
Др Наташа Д. Чабаркапа је логопед са дугогодишњим искуством у раду са децом са разноврсним говорно-језичким проблемима. Двадесет година рада у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора, подстакло је да напише више од 150 научних радова и три монографије из области дечијег лексикона и вербалних асоцијација код дисфазичне деце и код деце са нормалним говорно-језичким развојем. Учествовала је на бројним националним и међународним конференцијама, али је за њу научни рад пратилац праксе, коју ставља на прво место. Тренутно ради у Логопедско-едукативном центру „Чабаркапа“ који је сама основала, а који има за циљ да, захваљујући мултидисциплинарном приступу и удруживањем различитих перспектива стручњака, помогне особама са проблемима у говору. И даље се бави научним истраживањима, стручно се усавршава и верује да особа мора да континуирано ради на себи да би била добра у свом послу.
Извор: http://www.yumama.com