„Коментар који понавља фразе о „траћењу младости“ и „знањима која се не користе“ не заслужује аплауз него озбиљан одговор.“ – написао је један наш читалац, коментаришући наводе да је учење градива које већина ученика никад неће заиста и употребити мањкавост нашег образовног система.
То је један став који се не чује тако често, али баш зато вредан помена. Шта је овај читалац који се представио као Стефан још написао и како је свој став образложио, прочитајте у наставку.
”Прво, образовање није сервис за испоруку корисних трикова за свакодневицу. Није му сврха само да нас научи како да испржимо јаја, испунимо тикет за кладионицу или пронађемо најкраћи пут на ТВ-у до образовног ријалити програма са филозофским коментарима виспрених и доконих домаћица. Његов задатак је далеко озбиљнији – да развије умне способности: прецизно мишљење, аналитичко расуђивање, апстракцију, изражавање, решавање проблема, критички однос према свету. А управо математика и матерњи језик чине стубове тог развоја.
Када неко пита: „Кад сте последњи пут користили интеграле?“ – промашује поенту. Нису интеграли ту да бисте их користили дословно, већ да вас науче упорности, вишестепеном мишљењу, преласку из конкретног у апстрактно и назад, као и неопходној интелектуалној дисциплини. Исто важи за познавање синтаксе, морфологије, значења речи, стила и књижевности. Није свако објашњење функционално у тривијалном смислу – као што ни тренинг у спорту не личи на саму утакмицу, али без њега нема игре.
Ако школа постане пуки „курс за живот“, претворићемо је у сервисно-животни биро: учимо како се кува, како се мења гума, како се штеди… А шта ћемо са мишљењем, идејама, културом, разумевањем друштва, историје, језика, света? Шта са науком, технологијом, уметношћу? Ко ће их развијати, ако школу сведемо на „употребљиво“?
Друго, овај тип коментара најчешће долази из кухиња које већ десет година систематски руше образовање, ниподаштавају знање, исмевају професоре, величају површност и подређују школу партијској дисциплини и тржишним флоскулама. Зато данас имамо поразне резултате: деца не знају да читају с разумевањем, не умеју да напишу смислен текст, а и основна математичка логика им је страна.
Није знање злостављање, него је злостављање то када децу сведемо на функционалне јединице, ослобађајући их обавезе да мисле, замишљају, истражују и погреше.
И на крају: не, не треба само они који користе знања да их и уче. Треба сви – јер је образовање јавно добро и темељ културе једног друштва, а не селективни тренинг за свакодневне механичке радње, у шта спада и редовно праћење ријалити програма.
Зато: више језика, више математике, као што то раде земље којима економски, а ваљда и вредносно, тежимо – и више образовања, а мање ’ријалити мудролија’.”