„Komentar koji ponavlja fraze o „traćenju mladosti“ i „znanjima koja se ne koriste“ ne zaslužuje aplauz nego ozbiljan odgovor.“ – napisao je jedan naš čitalac, komentarišući navode da je učenje gradiva koje većina učenika nikad neće zaista i upotrebiti manjkavost našeg obrazovnog sistema.
To je jedan stav koji se ne čuje tako često, ali baš zato vredan pomena. Šta je ovaj čitalac koji se predstavio kao Stefan još napisao i kako je svoj stav obrazložio, pročitajte u nastavku.
”Prvo, obrazovanje nije servis za isporuku korisnih trikova za svakodnevicu. Nije mu svrha samo da nas nauči kako da ispržimo jaja, ispunimo tiket za kladionicu ili pronađemo najkraći put na TV-u do obrazovnog rijaliti programa sa filozofskim komentarima visprenih i dokonih domaćica. Njegov zadatak je daleko ozbiljniji – da razvije umne sposobnosti: precizno mišljenje, analitičko rasuđivanje, apstrakciju, izražavanje, rešavanje problema, kritički odnos prema svetu. A upravo matematika i maternji jezik čine stubove tog razvoja.
Kada neko pita: „Kad ste poslednji put koristili integrale?“ – promašuje poentu. Nisu integrali tu da biste ih koristili doslovno, već da vas nauče upornosti, višestepenom mišljenju, prelasku iz konkretnog u apstraktno i nazad, kao i neophodnoj intelektualnoj disciplini. Isto važi za poznavanje sintakse, morfologije, značenja reči, stila i književnosti. Nije svako objašnjenje funkcionalno u trivijalnom smislu – kao što ni trening u sportu ne liči na samu utakmicu, ali bez njega nema igre.
Ako škola postane puki „kurs za život“, pretvorićemo je u servisno-životni biro: učimo kako se kuva, kako se menja guma, kako se štedi… A šta ćemo sa mišljenjem, idejama, kulturom, razumevanjem društva, istorije, jezika, sveta? Šta sa naukom, tehnologijom, umetnošću? Ko će ih razvijati, ako školu svedemo na „upotrebljivo“?
Drugo, ovaj tip komentara najčešće dolazi iz kuhinja koje već deset godina sistematski ruše obrazovanje, nipodaštavaju znanje, ismevaju profesore, veličaju površnost i podređuju školu partijskoj disciplini i tržišnim floskulama. Zato danas imamo porazne rezultate: deca ne znaju da čitaju s razumevanjem, ne umeju da napišu smislen tekst, a i osnovna matematička logika im je strana.
Nije znanje zlostavljanje, nego je zlostavljanje to kada decu svedemo na funkcionalne jedinice, oslobađajući ih obaveze da misle, zamišljaju, istražuju i pogreše.
I na kraju: ne, ne treba samo oni koji koriste znanja da ih i uče. Treba svi – jer je obrazovanje javno dobro i temelj kulture jednog društva, a ne selektivni trening za svakodnevne mehaničke radnje, u šta spada i redovno praćenje rijaliti programa.
Zato: više jezika, više matematike, kao što to rade zemlje kojima ekonomski, a valjda i vrednosno, težimo – i više obrazovanja, a manje ’rijaliti mudrolija’.”