Постоји ли нека институција којој верујете? Постоји ли медиј чије информације не проверавате? Постоји ли особа из јавног живота у чију искреност не сумњате?
Лажне вести и манипулација информацијама имају своју реч. Када је Трамп први пут изговорио fake news и на тај начин озваничио појам који постоји, западни свет се скандализовао, а затим овај израз прогласио за израз године схватајући да ће наредна ера бити њиме обележена. Почела су да стижу упозорења да се не верује свему што се види и чује. Велика моћ вештачке интелигенције је иза ових упозорења ставила још неколико узвичника.
Не сећам се да је провала fake news код нас изазвала било какав потрес. Ми већ дуго вестима не верујемо. Оне се на овим просторима производе као водица за слуђивање јавног мњења које обесхрабрено замешатељством противречних чињеница има два излаза. Један је да се чврсто определи за страну којој ће поклонити поверење. Други је да се безнадно преда сумњи и одустане…јер…и тако сви лажу.
Ми не верујемо ни институцијама. Не постоји табла са државним натписом где нисмо били преварени или понижени. Или смо јој веровали као узорни грађани, па испали мамлази, или је она за нас остала затворена и неприступачна јер нисмо имали човека. Затим смо сазнали за недоличне биографије појединих службеника, уверили се у корупцију, били превеслани за некаква плаћања, лечени погрешно или никако, пресуђени неправедно…
Некада су у селима поп и учитељ били особе од поверења. Данас не верујемо ни судијама, ни полицији, ни наставницима, ректора универзитета смо прикуцали на фасаде срамних натписа, грађевинари су оцрњени, лекари исмејани, радници сведени на потрошну робу, трговина на шибицарење, пољопривреда потонула у блато до пола точкова и сваким покретом се укопава све више…политика презрена као проституција…
Народ бауља и сналази се. Свађа се, прави комбинације и гледа само себе. Нестало је солидарности, образа и части. Јер, у борби за опстанак све је дозвољено.
У таквом окружењу расту наша деца! Она се не уче само књигом. Она гледају свет око себе и преписују модел који имају пред собом. Уклапају се у реални свет.
Свако, са бар мало знања из психологије, зна да је за обликовање човека најбитније рано доба. Вештине и механизми које младо биће усвоји остају као базични до краја живота.
Школа одавно није место поверења. А урушавају је сви. И друштво које на образоване не гледа благонаклоно, већ сваку критику доживљава као издају, и наставници који, у немању решења, подлежу колотечини, и родитељи који гледају да за своје дете извуку најбоље, и, на крају, ђаци који се сналазе како знају и умеју. Ђаци су ту најмање криви јер су деца. Ми их гајимо у свету на који смо пристали, својим понашањем и размишљањем обликујемо њихове кораке.
Када ученик у школи преписује, када калкулише на крају године молећи за оцене јер му треба за просек, када му домаћи уради родитељ или плаћени наставник, када уместо лектире прочита скраћену верзију са интернета, када му све то прође, ко је крив? Ђак или наставник?
Када је ученик ухваћен у превари и родитељ не жели то да призна или код куће заједно са дететом исправља резултате контролног, а затим се свађа тражећи да све буде признато као регуларно, ко је крив? Ђак или родитељ?
Када ученик не поштује школска правила, а заједница то не види, или не жели да види јер то дете нечије, или тумачи насиље као несташлук, ко је крив? Ђак или комплетан систем?
Када наставник под притиском закључи вишу оцену јер не може да се замера колегама и управи, ко је крив? Наставник или друштво које одобрава, јер шта је то једна оцена, не жалећи да види дубину пропасти у коју клизи са сваком оценом датом на муфте?
Када родитељ пошаље дете на спавање и остане да реже шпер плочу, црта табеле и боји рад из ликовног, ко је крив? Родитељ или окружење које је дало родитељу за право да кривотвори јер је битан крајњи резултат, а процес је само за обичне?
Када осмаци заврше школску годину и испостави се да је трећина одличних, а на матурском испиту просек буде 11 од 20, ко је крив? Нико! Јер, сви ће се уписати, а средња школа и тако не значи ништа, не значи ни факултет, битно је како се снађеш.
Са таквом поруком ми школујемо децу. Снађи се, све је дозвољено, комбинуј у своју корист. Осим тога, они не живе у тегли, без обзира на то што би већина родитеља то пожелела за своје дете да би га заштитила. Не. Они живе у друштву неповерења, непрекидне подозривости и урушавања правих вредности. Знају да ће бити самлевени уколико не стекну довољно дебелу кожу за слушање или довољну површност за нехај. Знају да овде најгоре пролазе исправни, они који не траже везу, они који верују у принцип и доследно га се држе, они који негују част, манире васпитаних, интегритет и критичку вертикалу. Већ у школи такви се проглашавају њјањама, штреберима, шлихтарама, често су предмет исмевања, немају много пријатеља, до успеха стижу теже јер га постижу искључиво личним моћима, неко их види као чудаке, неко их сажаљева. У непрекидним сукобу са окружењем, они тону у незадовољни просек, или одлазе одавде у свет где су њихове вредности поштоване као одраз зрелости и честитости.
Зато нам данас баш деца траже да се систем промени. Не политичка гарнитура, не власт, не руководиоци. Систем.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца